Манастир Венчац
Једва сам се одлучила да напишем пар редова о овом манастиру. Много је разлога за то али главни је тај што смо у пријатном и опуштеном разговору са једном добром и мудром особом чули и други угао гледања на писање о посетама манастиру – и то нас је веома поколебало. Друга страна медаље јасно је указивала да, можда, није баш добро писати о нечему о чему се не зна довољно или о некоме а да га нисмо ни питали за дозволу… Истина. Била сам јако тужна јер ми на овом сајту радимо баш то, што, можда није мудро. Ипак, превагнуо је наш основни мотив, који смо већ раније навели, снагу нам је дала вера да Бог зна да нам у срцу, када је у питању овај сајт, заиста гори само жеља да, искључиво из нашег угла, укажемо на благодат онога што имамо на овим просторима, да покушамо да укажемо да свако добро треба умножавати и делити, да доброта још увек постоји у већини, иако понекад добро скривена и да није везана ни за веру, ни за пол, ни за нацију. Довољно је да смо људи, добри људи.
Ка манастиру Венчац кренули смо са врло мало информација. Идеја нам је, за промену, овога пута била више окренута природи – да посетимо Аранђеловац, Букуљу, Буковичку бању али, како је био празник, желели смо да се тог дана помолимо и у некој од многобројних цркава или манастира. Овај манастир учинио нам се одличним избором. Пут до њега био је обојен авантуризмом јер смо неких 10- километара ишли преко планине Венчац, обилазећи каменоломе у потрази за манастиром 🙂
Већ више пута испробан GPS и овог пута нас јесте довео до манастира али толико дугачким и заобилазним путем да смо били у прилици да видимо каменоломе изблиза, чак поразговарамо са радницима 🙂
Провели смо неколико сати у дворишту манастира, разговарајући, слушајући, размишљајући… Никада нам није пало на памет да би, можда, ваљало у манастир кренути без икаквих очекивања, већ само са жељом да се поклонимо светима, да их замолимо за помоћ и да се и Господу и светима захвалимо на свему до сада.
Прочитали смо на интернету разне информације о овом манастиру, кога негде називају и манастир Брезовац али нисмо се обазирали на негативне коментаре. Било је добро што смо дошли, што смо били. Добро је што желимо поново да дођемо.
Колико сам само пута огрешила душу, до сада? Да ми је да живим и сто година, не верујем да бих стигла све да исправим, да свако моје лоше дело покријем добрим… Али зато могу да се молим, да се надам, да верујем.
Замишљени, срећни и испуњени кренули смо из манастира ка ресторану – етно селу Брестови Визија, који се налази на обронцима Букуље.
Пронашли смо их преко Google-а, пре него што смо кренули из Београда и учинило нам се да је амбијент пријатан и да би храна могла бити пре свега хигијенски спремана али и укусна :). Не могу а да не напишем да смо после доста година (и прилично кафанског искуства нашег али и наших породица) дошли на место где смо се сусрели са људскошћу и неописиво савршено природним и културним особљем. Храна је одлична али људи – ти људи који ту раде – не каже се џабе да су људи ти који чине неко место посебним… Овде смо се убедљиво најбрже уверили у истинитост тих речи. Нажалост, због специфичности ситуације у којој смо се нашли, нисмо у могућности да испричамо детаље, трудимо се да приватност поштујемо и да никог ни на који начин не увредимо, повредимо… Зато ћемо много тога од доброте ових људи прећутати. Додаћемо само да је то једини ресторан који чистог срца, најтоплије што је могуће, препоручујемо. Част и поштење људи који ту раде, њихова хуманост делом (не само речима), њихова скромност и дискретност, потпуно су нас освојиле. Надамо се да ће такви и остати јер честитост која влада том кућом, непроцењива је, бар за нас.
Иако би, можда, ово требало да буде текст о манастиру Венчац, овога пута више нас је додирнула, боље рећи – преплавила – доброта и поштење неких људи које смо срели и у манастиру и у поменутом етно-селу, па није било могуће да то у потпуности прећутимо 🙂
Манастир је изграђен још 1444. године. Храм је посвећен Светом Архангелу Михаилу и припада Епархији шумадијског а више информација можете пронаћи на званичном сајту Епархије шумадијске:
http://www.eparhija-sumadijska.org.rs/
Контакт телефон: контакт који смо нашли на сајту епархије није био доступан а кад смо били у манастиру, нисмо питали ☹ Другом приликом, ако Бог да
Време када смо ми посетили овај манастир: октобар 2018. г.
Како смо ми ишли до манастира Венчац:
Ауто-путем Београд – Ниш, искључили смо се на излазу Мали Пожаревац и, пратећи путоказе ка Аранђеловцу, убрзо смо дошли до раскрснице која нас је усмеравала лево ка Крагујевцу, после овог скретања скреће се десно одмах после фабрике воде Књаз Милош, затим на следећој раскрсници на узбрдици постоји путоказ лево где смо и скренули да бисмо посетили манастир Венчац. Тим путем, неких 10ак километара, стиже се до старе фабрике неметала (са леве стране) а са десне стоји путоказ ка манастиру Венчац. Ми смо, нажалост, овога пута послушали ГПС па смо кружили преко планине Венчац неких 15 километара више, обишавши и два каменолома, уместо да смо код фабрике неметала скренули куда је путоказ показивао. Одатле има само километар, равним путем, узбрдо до манастира. Додуше, тај пут није асфалтиран али није асфалтиран ни много дужи део оне „обилазнице“ преко планине 🙂
Околина – Планина Венчац је лепа али, нажалост, бар колико смо ми успели да видимо – добар део планине користи се за вађење познатог камена али, у близини је и дивна Букуља, Аранђеловац, Буковичка бања са великим, старим стаблима платана, Рисовачка пећина, Орашац, Топола, Опленац… Нама је мало био један дан да све обиђемо 🙂
