Манастир Св. Стефана (Липовац)
„Овде сигурно станује Бог“ – то је прва мисао која ми је прошла кроз главу када сам угледала оца Дионисија у цркви. Знамо да је Господ свуда и на сваком месту али исто тако знамо да често, из различитих разлога, нисмо у стању да то и осетимо. Овде јесмо. Осетили смо, јако. Отац Дионисије нас је потпуно освојио. У својим деведесетима, зрачи анђеоским миром и божанском светлошћу. Није баш да ми знамо како изгледа мир анђела или Божја светлост али када смо угледали оца Дионисија, то су једине речи којима смо могли себи да опишемо таквог човека.
Да кренемо од почетка. Још на наплатној рампи, распитујући се за правац ка манастиру, срели смо се са љубазним речима једног доброг човека који одлично познаје свој крај. Познат осећај да смо на правом путу ка још „правијем“ месту 🙂
Стигли смо до манастира мало кривудавим путем, кроз дивно природно окружење (мислим да се понављам 🙂 ). Испред нас су се испречиле стене око којих је зелени огртач од дрвећа правио природни штит манастиру. Даље одатле нема пута. Паркирали смо се на паркинг поред манастира, скоро испред саме испоснице која је усечена у стену али у коју улаз није препоручљив, због нестабилности узрокованом подземним водама. Ту су некад давно боравили монаси, испосници, још у 14.ом веку. Необичан осећај… Чим смо изашли из аутомобила, зачули смо појање из цркве. На самом улазу у црквено двориште сачекала нас је добро негована умиљата маца. Пуно их је двориште – и оне су откриле своје парче раја на земљи – без икаквих проблема, сасвим природно, маце пију воду директно са Светостефанске свете воде, која протиче поред самог манастира и поред кога је озидана чесма са иконом Пресвете Богородице. Црква је из два дела, старији и новији део. Како смо прочитали на сајту овог манастира, стари део малене цркве је из 14.ог века а „на темељима некрополе из Х века“. Када цркву посматрате из угла испоснице, па кренете ка улазу, скоро да можете да испратите сваки прохујали век… Као у скоро сваком манастиру, све је уређено са љубављу, брижљиво. И у овом манастиру срели смо се са, нама, невероватном гостопримљивошћу. Као да смо стари знанци, пријатељи па су нам сва врата отворена. Осећали смо се добродошло, као „на свом терену“, као да овде долазимо годинама. Није било усиљене стидљивости која се у мени често пробуди кад се нађем на светом месту. Збуним се па не знам како да се понашам – све да нешто не пореметим у том простору и тим људима – па онда од мене испадне једна смешна, снисходљива особа која као да не зна ни зашто је ту. Овога пута није тако било. Природна љубазност и срдачност монахиња и оца Дионисија, њихова заједничка доброта и благост, пробудили су слична осећања у нама па су и наша, дубоко потиснута природност и наговештај доброте избили на површину а да тога нисмо ни били свесни све док се нисмо вратили у своје стално радно окружење – онда смо тек приметили разлику ☹
Како смо се дан раније најавили телефоном и замолили за разговор са оцем, монахиња нас је упутила где да га сачекамо. На сликама са интернета личио ми је на строгог човека па сам, подложна предрасудама, сумњала да ће моћи да нам помогне. Сви су писали, говорили да је он изванредан духовник.. Ех, колико бих погрешила да сам послушала своје сумњичаво маловерно срце. Хвала Богу што смо овде дошли. Хвала Богу што још постоје људи као што је отац Дионисије или отац Серафим из манастира Рудничко Благовештење или отац Данило из манастира Дубрава или отац Стефан, сада викарни епископ (у време када смо га ми упознали био је духовник манастира Рајиновац)… Има много добрих људи. И много добрих духовника и младих и старих. Нажалост, ми нисмо срели много њих. Али јесмо оца Дионисија. Тако благородног човека. Негде сам једном приликом чула да не треба ићи по савет за свакодневне проблеме у манастире јер су монаси одвојени од наших свакодневних ситуација па неће бити у прилици да нам помогну. Без жеље за убеђивањем, у нашем случају није тако. У разговору са оцем Дионисијем, сваки проблем добија сасвим другу димензију – безначајну 🙂 или значајну, само ако је гледате као степеницу ка рајскимм насељима 🙂 Схватила сам да проблеми који муче моју породицу и мене (болест, немир, беспарица, проблеми са децом, проблеми на послу, одсуство „сличномишљеника“, несхватање општег хаоса, узалудност неких послова и ситуација на које смо принуђени, немогућност да се изборимо за макар нормалан просечан живот…) дакле, ти проблеми остају и даље проблеми, и након разговора, али смештени на неку полицу у животном низу неопходности, са одузетим моћима наглашеног узнемиравања наших малих живота… Да живимо и по 200 година, једног дана том животу (и свим нашим проблемима) доћи ће крај. А онда станемо пред Лице Господа – имају ли тада ти проблеми разорну снагу? Не. Наравно не 🙂 Сада ме још „држи“ тај дух јаке вере али знам да ће он опет ускоро ослабити. Надам се да ћу се сетити својих мисли и стајања пред Божјим Лицем 🙂 Више пута сам прочитала да све што нам се дешава у животу, било добро, било лоше, треба да прихватамо са захвалношћу јер је све то Господ допустио, све је са Његовим допуштењем, иако нама, често несхватљивим. Далеко сам од тога да савладам мисао да све треба да препустимо Богу. У својој ограниченој памети, скоро увек мислим да боље од Њега знам шта ми је у ком тренутку потребно па се често љутим када није „по мом“.
У предворју цркве (не знам како се правилно каже тај део унутрашњости цркве) стоје поређани листови папира са разним душекорисним насловима.. Први који нам је привукао пажњу носио је наслов „Зашто праведници страдају а грешници благују у овоме свету?“ 🙂 Не знам зашто али сигурна сам, дубоко у себи, да нас Бог, упркос свему што нам се дешава, чува. Иако прва често упрем поглед у небо и питам „Зашто, Боже?“, ипак сам сигурна да Он бди над нама. Посета манастирима чини да овакво познавање ове истине, буде чешће присутно у нашим животима. А када, при том, сретнемо Анђела Божијег, који још увек пребива на овој нашој земљи, у садашњем времену, па још ако имамо прилику да нас нечему поучи, око нечега посаветује… Ех, онда та свесност Божијег присуства остаје дуже у нашим душама. Отац Дионисије, рекла бих, сигурно разговара са небесима. Једноставно, нисмо могли да се отмемо том утиску када смо се срели са њим. Иако му је мало слух попустио, то није препрека да с љубављу и једноставношћу одговори тако прецизно и лако на наше дилеме, као да му сам анђео шапуће директно у ум. Дан који смо провели тамо јесте био сунчан али блиставост није потицала само од Сунца, потпуно смо сигурни у то. Просторије у којима смо били са њим: црква, трпезарија, канцеларија, ходник, зимска црква, двориште – све је блистало од његове чисте и невероватно радосне душе. И монахиње су блистале. И остали гости. Па и ми. Здрав и тако добронамеран а одмерен хумор дуго нисмо чули..
Молитва пре ручка са још неколико гостију па веома укусан оброк од једноставних намирница и јела, који не могу да објасним ничим другим него љубављу. Свака домаћица која спрема оброке зна колико су укуснији када их припрема с љубављу и жељом да пријају укућанима. Помислила сам колика ли је тек љубав монаштва према Господу када је чак и једноставна храна тако укусна.
Отац нам је касније очитао и молитву, имајући у виду нашу „ситуацију“. И то је учинио са толико много пажње, љубави, радости… Не знам да ли ће бити Божја воља да се неке ствари догоде али ако и не буде, нећемо бити дуго тужни. Држаће нас сећање на овако дивне људе.
Уз савете и речи да „јесте живот често пун искушења али је ипак леп“, кренули смо кући скоро потпуно растерећени. Кад видите његов осмех којим пропрати те речи, немате избора него да се сложите с њим. „И све прође“, каже отац Дионисије, са том дубоком ведрином.
Ови људи, монахиње и монаси и отац Дионисије, дирнули су само средиште наших срца, наше душе. Хвала им на томе. Иако та благодат коју осећамо вероватно неће дуго моћи да се задржи у нама, срећни смо. Много смо срећни што они постоје, што смо их упознали, што смо, макар на пар сати били део тог, Божијом руком помилованог, света.
Када смо улазили у кола, поново се зачуло појање – почињала је вечерња служба.
Испратили су нас својом добротом, радошћу, љубављу, једноставношћу, а отац томе додао и свој анђеоски осмех, уз речи: „Ја чекам“… И ми 🙂
Манастир је из 14. ог века, по подацима са званичног сајта овог манастира, настао „на некрополи из X века“, у народу познат као манастир Светог деспота Стефана Лазаревића, који је помогао успостављање овог манастира иако је храм посвећен Светом Преображењу. Припада Епархији нишкој а више информација можете пронаћи на званичном сајту овог манастира и Епархије нишке:
https://www.eparhijaniska.rs/manastiri/manastir-lipovac
Контакт телефон: 018 61 77 00
Време када смо ми посетили овај манастир: септембар 2018. г.
Како смо ми ишли до манастира Липовац:
За право чудо – лако 🙂 Иако не волимо вожњу ауто-путем, упркос стварним предностима – избегавамо га кад год можемо, овога пута смо, због огранченог времена, користили тај правац. Од Београда је удаљен неких 230 километара, ауто-путем. Искључили смо се са ауто-пута на искључењу „Алексиначки рудници“ па смо на наплатној рампи питали за правац. Одмах код тог искључења скрећете десно уз сам ауто-пут, возећи тим путем до пумпе Luk Oil, испред које скрећемо лево на малом кружном току, па још једном лево ка Алексинцу а затим одмах десно – за Дражевац, мада на том раздвајању, није било путоказа. Прати се тај пут до скретања лево за Катун и манастир Св. Стефан (има путоказ). Од силаска са ауто-пута, до манастира, има неких 20ак километара.
Околина – најрадије бих рекла ништа у поређењу са људима и манастиром Липовац 🙂 Ипак, праведно је да кажемо да се у непосредној близини налази диван градић Алексинац, који смо само крајичком ока погледали, опет због времена, али и Сокобања, манастир Пирковац, који је на неких 40ак километара од манастира Липовац као и Бања Топило која је на путу ка манастиру Пирковац али нисмо стигли да је посетимо.
Напомена: У самом манастиру Липовац и у његовој непосредној околини, вероватно у пречнику од око 1-2 километра, нема сигнала за мобилни телефон – сазнање које је у првом тренутку пробудило страх али са првим кораком на тло манастира, ово исто сазнање изгубили смо из сећања – мобилном телефону, у овом средњовековном окружењу, некако баш и није било место 🙂
