Манастир Поганово (Манастир Светог Јована Богослова)
„Свети Јован Богослов, један од Христових апостола, назван је још и апостолом љубави“ – тим речима нам је монах пожелео добродошлицу 🙂 И ово јесте манастир љубави. Сваки ћошак одише овом емоцијом. Па посвећен је апостолу који је спустио главу на груди Исусове, на Тајној вечери, апостолу за кога је Господ са крста рекао Богородици – Ево ти сина – а њему – Ево ти мајке… И био је уз Њу све до Њеног вазнесења на Небо. Чинило нам се да је Рај на корак од нас. Свети Јован Богослов је с љубављу дочекивао сваког од нас. Волела бих да смо део те љубави заувек утиснули у тајну преграду душе, да понекад завиримо у њу када нам свакодневна јурњава озлоби срце – да га се сетимо, да осетимо ту Божју милост. Мислим да смо прочитали да је он једини од првих апостола Христових који је преминуо природном смрћу.
До самог манастира, са паркинга, води пешачки мост, нама није уливао осећај стабилности, нарочито што у мом друштву борави непрестано страх од висине. Ипак, чак сам застала на средини да погледам пенушање реке Јерме преко каменог корита, овога пута плитког јер није било много кише. Мост је имао особину љуљашке, па је лагано љуљушкање кроз ваздух даривало димензију проласка кроз временску капију 🙂
Сви векови само су прошли поред овог манастира, остављајући недирнуто његово богатство у сваком смислу. Како смо сазнали из приче љубазног монаха, ово је један од три српска манастира који никада нису спаљени, разорени, уништени до темеља. Додуше, у књизи о манастиру Поганово, коју смо купили у манастиру, прочитали смо (али тек кад смо стигли кући) да је византијска царица Јелена, ћерка цара Константина, наставила изградњу и богато даривала овај манастир, као успомену на свог оца. Тако је послала чувену и једну од најлепших православних икона – икону Пресвете Богородице и Светог Јована Богослова са једне стране, док је са друге стране насликано чудо у Латоманском манастиру. Та икона се данас налази у крипти цркве Александра Невског у Софији, како пише у књижици овог манастира, издање из 2008. године.
И у овом манастиру било је много туриста са свих страна. Монашко стрпљење са свима нама, поново је било на висини задатка 🙂 Свако од нас је желео нешто да пита, купи, чује… Дозвољено је и фотографисање у цркви, само без блица. Иконе, фреске, поједини делови зидова са спољне стране, камен… Све то из времена настанка овог живописног манастира. Шапат светаца са фрески гласно је одзвањао маленом црквом. Љубили смо чудесне иконе молећи се за све добро, за све наше и за цео свет… И на овом иконостасу насликане су иконе Богомајке, Господа Исуса Христа, Светог Јована Богослова и Архангела Гаврила, у седећем положају. Вероватно је то било уобичајено за то време или одређени сликарски правац. Не знамо јер у манастир одлазимо у нади да ћемо пронаћи мир, утеху, радост, разумевање неких ситуација, помоћ на нашем путу ка Господу. Иако је невероватан осећај бити у друштву вишевековних зидина, никада на манастир нисмо гледали само као на архитектонско или историјско благо – то је увек у позадини духовног. И захвални смо што је тако. Нигде, осим у цркви, нисмо могли да осетимо ту благодатну милину која нам испуни душу сјајем и радошћу, макар на неколико дана.
Добри монах показао нам је прегршт лековитих препарата који се праве у овом манастиру, за неке од њих нисмо знали ни да постоје (на пример, уље од тамјана) – и изнова смо се изненадили – како ти људи постижу толико много у једном дану.
Са дивљењем смо посматрали стари тип оџака на кућици која је у дворишту манастира (оџаклија), старинске конаке, вишевековни камен, околне стрме стене и богато зеленило којим је манастир окружен. Цео призор употпуњавала је несташна Јерма, жуборећи као да је пролеће тек стигло. Можда овде и јесте увек пролеће, чак и кад зимска белина прекрије сваку овоземаљску боју. Симболика поновног рађања и бујања живота неодвојива је од овог, од времена отргнутог, манастира љубави.
Манастир је изграђен у 14.ом веку, постоје различите верзије о ктиторству али ми ћемо се држати званичне верзије коју смо прочитали у манастирској брошури, дакле, ктитор је Константин Дејановић и његова ћерка византијска царица Јелена. Храм је посвећен Светом Јовану Богослову, апостолу и јеванђелисти и припада Епархији нишкој а више информација о уметничкој, историјској и свим другим вредностима манастира можете прочитати на другим сајтовима а ми смо се одлучили за ова два:
https://eparhijaniska.rs/manastiri/manastir-poganovo
https://www.pirotskevesti.rs/…
Контакт телефон: 010 362 510
Време када смо ми посетили овај манастир: октобар 2018. г.
Како смо ми ишли до манастира Поганово:
Пошто је ово било тродневно путовање из Београда до Старе планине и Пирота, са околином, до манастира Поганово кренули смо из села Балта Бериловац, ка Пироту а онда од Пирота, пратећи путоказе, на неких 30ак километара удаљености, возећи кроз део предивног кањона реке Јерме, изнад пута се свако мало нагиње стена наткриљујући обе коловозне траке. Са десне стране, налази се манастир Поганово (манастир Светог Јована Богослова). Одатле има још четири километра до Звоначке бање. Оно што нам се посебно свидело, између осталог, су одморишта која се налазе на сваких пар километара дуж целог пута – на тим местима, уз саму реку, постављене су клупе, столови… Прави природни предах.
Околина – овај текст ћемо оставити исти као и код описа манастира Темска и Суково јер нисмо стигли све да видимо већ само део ове чаробне планине која скрива више величанствених водопада чија лепота вероватно долази до изражаја највише у пролеће, голе и шумовите обронке, манастире (Темска, Суково, Поганово, Височка Ржана…), Пирот са својом богатом историјом и старом тврђавом Момчилов град, Завојско језеро, Звоначку бању, кањон реке Јерме..
