Манастир Дубрава
За овај манастир смо посебно везани, много је разлога, већина њих је дубоко интимна али ево дела који бисмо радо поделили са другима.
Истражујући по интернету где у близини Златибора има неки манастир, једва сам пронашла неки чланак где се помињао манастир Увац и манастир Дубрава – за Дубраву никада до тада нисам чула иако већ годинама „гуглам“ тражећи информације о манастирима. Од како смо дошли на Златибор прошлог лета (2016.г.) имали смо веома јаку жељу и потребу да одемо до овог манастира. Већ више пута поменута здравствена ситуација вриштала је вапајем за помоћ.. Читајући један чланак на интернету о духовнику манастира Дубрава, стекла сам утисак да ми баш он може помоћи. Мало смо се распитали и сазнали да је од центра Златибора манастир удаљен свега 30ак километара, већим делом асфалтним путем. Кренули смо после подне, очекујући да ће нам до манастира требати неких сат времена.. Али нисмо знали да је пут, тих неких 15ак километара, неасфалтиран, пун рупа, удубљења, испупчења, оштрог камења и свега нечег другог, само не онога што обично чини један пут.. Пут вијуга кроз брегове, ливаде, њиве, већим делом пута са једне стране се налази провалија а толико је узак да није могуће да се мимоиђете са другим возилом – чак је на већем делу пута врло тешко да се окренете и вратите назад – а то сам пожелела више пута! Сигнал на мобилном телефону углавном није постојао а клаустрофобични моменат који се изненада јавио на том пустом путу, појачавао се са сазнањем да смо један километар прелазили за око пола сата – наш ауто није баш адекватан за такву структуру пута.. Пренизак је и сваки час смо ударали и гулили све оно што се налази са доње стране аутомобила… Били смо забринути да ће нам ауто стати, да ћемо поцепати резервовар, а зујање инсеката прилично великих димензија само је појачавало панику. У страху су велике очи па су и инсекти нереално порасли 🙂 Онда смо кренули да се пењемо и на једној кривини смо, напокон, угледали манастир, дубоко у долини. Дакле, опет нас је чекао пут низбрдо. Ауто даље више није могао да иде тим путем, успели смо да га паркирамо на једном маленом проширењу па смо пешке кренули ка манастиру, коме је прилаз био могућ само преко овог пута а за који смо касније сазнали да га је војска динамитом пробијала… До манастира је било још пар километара, био је ушушкан са свих страна, стенама и шумом, даље од њега пут није водио. Сунце, иако на заласку, пржило је а из стена је, поред инсеката, избијала таква врелина да смо једва дисали. Наравно, са друге стране вребала је дубока провалија, тада нисмо ни схватили да се налазимо у Увачкој клисури.. Разгледање природе није долазило у обзир, ово је била (моја) борба за опстанак, чисто преживљавање и борба са самом собом али потпуно неочекивано и неспремно јер нисам могла ни да претпоставим да нас чека такав пут. Знала сам само да морамо да стигнемо до оца Данила кога смо пар сати раније, звали са Златибора и питали за дозволу и благослов да дођемо.. Како би тек било без благослова када смо овако тешко путовали, неких скоро 4 сата (да подсетим да је у питању само 30км) али ауто је морао да иде спорије од корака.. Чим смо сишли до манастира, ушли смо у цркву, срећни што смо успели, заборављајући на агонију кроз коју смо прошли и ја, додатно, са толико стида што сам тако слаба и стално уплашена и толико сам плакала и плакала пред иконама.. Разочарана у саму себе, у своју (не)веру, болно свесна својих слабости, изашла сам, умила се дивном водом са чесме па је све изгледало лакше. О повратку нисам ни смела да размишљам. Младе и ведре монахиње су нас љубазно нудиле соком, кафом али ми смо журили јер се ноћ већ приближавала. Отац Данило је седео на једној тераси, у разговору са неким људима који су ту, очигледно, остајали преко ноћи, која је већ полако обавијала манастирску удолину. Дошао је до нас и молили смо га за помоћ, испричавши укратко разлог доласка као и наше вишесатно путовање са пратећим проблемима.. Мој муж је говорио а ја сам тихо плакала.. Отац Данило је ћутећи стајао и слушао, благог погледа, благог осмеха, са љубављу која нас је грлила и тешила, просто је избијала из њега. Тако смо још мало стајали ћутећи, након што је мој муж испричао нашу причу. Отац Данило се мало замислио, питао нас да ли постимо, да ли се причешћујемо и да ли се молимо.. Ми смо потврдно одговорили. На моје поновно помињање страхова, климао је главом и рекао: „Да, да, слаба вера, отуд страхови. Моли се, стално се моли Мајци Божијој, она помаже“. Тако је у разговору прошло можда неких десетак минута, умили смо се поново и напили воде, напунили ону малу флашицу, узели благослов од оца и кренули назад, узбрдо, ка колима, опет оним истим путем којим смо сада ходали неописиво лакше иако је, логично, било неупоредиво тежи пут – узбрдо, још увек топло, упркос сумраку, ми уморни.. И даље смо застајали сваки час, јер је кондиција за мене мисаона именица али више се нисам плашила ни висине ни инсеката, па смо чак успели и да направимо пар фотографија. Ноћ је већ увелико пала када смо стигли до кола. У даљини, ка манастиру, са високих литица севале су муње иако је небо било ведро, препуно сјајних звезда – то је једино осветљење у околини све до асфталног пута. Али, каква разлика! Назад смо се возили са лакоћом, као да су оне рупе нестале – знам да ће неко помислити да уображавам, можда то и радим. Знам само да смо до манастира путовали четири сата тих 30ак километара а да смо се вратили за сат и по. По мрклом мраку, једини верни пратиоци биле су очи неких зверки које су извиривале из шуме или претрчавале пут. Али страха више није било. Жао ми је што смо само тако кратко остали. Надам се да ће Бог допустити да поново одемо тамо, са много већом вером и лагано. Пут је заиста тешко приступачан али немојте да вас то спречи да посетите овај диван манастир и овог дивног духовника. Само се добро спремите.. У почетку нисам одмах послушала речи оца Данила, али у једном тренутку сам се сетила и од тада се трудим да се молим милој Богомајци свакога дана, помаже мила Мајчица, помаже, само сам ја тврд материјал па треба више времена да од мене постане нека боља сорта, ако Бог да…
Манастир је обновљен на темељима манастира из XIII века, са црквом која је посвећена Светом Василију Острошком, припада жичкој епархији а више информација можете пронаћи на званичном сајту ове епархије:
http://eparhija-zicka.rs/manastiri/ или на сајту Wikipedia
Како смо ми ишли до манастира Дубрава:
Једном речју – тешко. Са две речи – веома тешко! Часна реч, често имамо проблема када се упутимо ка неком манастиру. Наравно, најчешће се манифестује тако што је мени лоше, некада се удружи још по неки проблем али пут до манастира Дубрава био је раван немогућој мисији. Колима смо ишли од центра Златибора магистралом ка мору, до скретања за Рибничко језеро и Торник. Прође се поред језера, пут је добар, прође се и поред скретања за врх Торника и настави се даље ка селу Стубло. Манастир Дубрава припада атару села Доброселица. Постоје путокази, треба их пажљиво следити и кад се се дође до раздвајања за манастир Увац и манастир Дубрава, ви наравно, скренете лево ка Дубрави. Ако имате добро возило, са високим клиренсом од земље (мада смо видели и југиће да пролазе), можете до манастира и колима. Ми препоручујемо да се паркирате на згодном проширењу и, ако сте добар пешак, са адекватном опремом, ранац, обућа и вода, може се и пешке, само изабрати пријатан дан, без много сунца. Не заборавите фотоапарат, овај манастир је и по својим становницима и сам по себи, драгуљ спуштен у увалу Увца, сакривен и неприступачан, осим за оне које срце води баш тамо..
Контакт телефон: 031 845 655
Време када смо ми посетили овај манастир: Јул 2016. године
У околини је и манастир Увац, клисура Увац и, наравно, Златибор са свим већ добро познатим туристичким дестинацијама.
