Манастир Каменац
Одавно нам је била жеља да обиђемо Шумадију у којој, до сада, никада нисмо били, ни у једном делу тог дивног крајолика. Увек сам мислила да је зову „питомом“ зато што нема много стрмих планина у околини, што је заталасана пропланцима, ливадама… Њену питомост ми смо доживели лепотом крајолика, манастира али и нарочито здравом, добром енергијом и љубазним људима које смо срели. Из захухтаног и хронично ужурбаног Београда, Крагујевац нас је одушевио својом ширином (у сваком смислу), културом и пријатношћу.
Прошавши кроз град са јасним путоказима, упутили смо се у манастир Каменац за који смо чули да је нарочито посебан по мелемима које праве вредне монахиње.
На самој капији, са спољне стране, сачекале су нас иконе Св. Јована Крститеља са једне и Св. Николе са друге стране капије. Уграђене у сам зид манастирског дворишта, у посебној стакленој „кутији“. Нигде раније то нисмо срели. Прошли смо кроз широку капију и калдрмисаном стазом, уметнутом између бујног, уређеног зеленила, упутили се ка цркви. Са једне стране било је неколико кошница а са обе стране велике саксије са лепим, расцветалим, нама непознатим, биљкама које су подсећале на неко медитеранско сеоце. Ведар дан и решеност сунца да осветли сваки кутак, али и вишевековна молитвеност тог простора, учинили су манастир ризницом светлости. Лепа дрвена врата скривала су иза себе, по површини малу али по снази велику цркву, посвећену рођењу Пресвете Богородице. Једна млада монахиња дошла је да нам исприча нешто о историји манастира, указавши нам, при том, на неке од светиња које се ту налазе, између осталих, велика икона Богородице Млекопитатељнице, као и икона Свете Анастасије Николајевне, најмлађе ћерке последњег руског цара Николаја II Романова, са делићем њених моштију. Са љубазном монахињом, која је, иако доста заузета као и остале сестре јер спремају славу уз обележавање шест векова постојања овог манастира, ипак издвојила време за нас, обичне путнике-намернике, поразговарали смо и о животу и о неким свакодневним проблемима (искушењима) који прате све нас. Њена младост а мудрост, њена ведрина као супротност (или, заправо, не?) црној монашкој одори, њена благост као контраст годинама, њена људска топлина насупрот грубости и бахатости само себи окренутих људи који нас често окружују, оставили су на нас јак утисак да доброта није ишчезла, да истинска вера живи у многима, и младима и старима, да, иако малобројни – монаси и монахиње – чине овај свет бољим местом за живот. Великом броју људи сигурно није лако да живе у данашње време, још теже – да живе као људи. Свашта нам се дешава и уз често питање „Зашто“ – погледе упиремо ка небу. Не смем ни да помислим како би нам било да нема ових дивних људи који се за цео свет моле свакога дана и вероватно, добар део ноћи. Хвала им. Много. Хвала и другим добрим људима, који нису у монаштву али живе као да јесу. Својом добротом, честитошћу, поштењем и вером у добро, у Бога, чине да и ја пожелим да будем боља. Уствари, понекад у шали кажем да волим да одем у манастир јер тамо, макар на пар сати, постанем боља особа 🙂
Ушли смо у манастирску продавницу и остали задивљени асортиманом: од икона књига, светих уља, тамјана, лековитих мелема, тинктура, производа вредних пчела, џемова, слатка, природних сапуна, шампона… То ја зовем добрим шопингом 🙂
Уз још мало разговора са, такође, веома природном, љубазном женом која повремено помаже у манастиру, растали смо се са надом да ћемо се опет ускоро срести.
Не тако велико двориште, са дрвеним клупама, столовима и великим стаблом једне поносне, мирисне госпође Липе, бокори цвећа на конаку и пратећим манастирским просторијама, испратише нас весело пут оне исте калдрме. На самом излазу, сада са унутрашње стране капије и дворишта, са леве и десне стране, сусрећемо опет узидане иконе у стаклу, овога пута иконе Светог Симеона Мироточивог, Свете Петке Параскеве, Светог Саве и Свете Ирине. На нашим фотографијама остао је одсјај манастирског звоника, као утиснут на иконама. Утиснут јако, као и радост у нашим срцима, која се родила посетом овом стубу доброте и љубави.
Манастир је са краја 14. и почетка 15. века са црквом која је посвећена Рођењу Пресвете Богородице, припада Епархији жичкој и под заштитом је Завода за заштиту споменика културе Крагујевац од 1969. године а више информација можете пронаћи на званчном сајту Епархије жичке:
http://eparhija-zicka.rs/manastiri/manastir-kamenac/
Контакт телефон: 034 65 15 405
Време када смо ми посетили овај манастир: септембар 2018. године
Како смо ми ишли до манастира Каменац:
Од Београда смо ишли ауто-путем ка Нишу и искључили се на излазу Баточина. Одатле до Крагујевца има неких двадесетак километара добро урађеног пута са по две траке у оба смера. Ушавши у Крагујевац, пратили смо, такође, добро обележене траке и путоказе ка Краљеву, возећи кроз диван Крагујевац, углавном право. Нигде до сада нисмо срели смиреније и културније возаче.. Некако раздрагано, чини нам се, кроз град су кружили аутомобили једне такси службе, офарбани у светло розе боју. После још неких 20ак километара пута од Крагујевца ка Краљеву, наилази се на путоказ ка манастиру Каменац. Скреће се лево и после још пар километара, наилазите на паркинг испред самог манастира. Овога пута нисмо никога морали да питамо за правац, све је беспрекорно усмерено, обележено.
Околина – у околини је околина 🙂 Дивна Шумадија са Гружом, са мноштвом природних лепота, брежуљака, села, језера, река и манастира расутих око Крагујевца на све стране света… Ништа не бих издвојила. Уствари, све бих издвојила 🙂 Све је за посету и памћење.
