Манастир Темска
Величанствена Стара планина у својим недрима, поред толиких природних лепота, чува и манастир са именом Темска. Наслоњен на шумовита брда лако ствара тишину кроз коју се пробија жубор реке Темштице која лагано тече неким својим током.
Чули смо да је овај манастир, између осталог, познат по лековитим препаратима за разне болести, највише кожне. Објаснили су нам да нарочито помажу код лечења псоријазе. Распитујући се код мештана за правац, сазнали смо и да сви које смо питали редовно посећују манастир и хвале њихове мелеме – кад их и прве комшије цене, има ли боље препоруке 🙂
Још један од разлога што смо желели да дођемо у овај манастир је и то што је црква посвећена Светом Ђорђу, свецу чији дан слави наша породица 16. новембра.
Кренули смо на Стару планину са мишљењем да ћемо за два и по дана успети да видимо доста од њене лепоте. Погрешна временска процена. Стигли смо само да окрзнемо погледом овај диван предео који нас је опчинио и лепотом и величином и дубином. У сваком смислу. Стара планина, која је некада носила назив Балкан и по којој је цело Балканско полуострво добило име, ако се добро сећамо градива из основне школе, има много више димензија од којих неке не умем ни да назовем правим именом 🙂
Из места Балта Бериловац, у ком смо били смештени код сјајних домаћина које мирне душе можемо да препоручимо – породицу Ћирић – и чију пријатност, гостољубивост и искрену људску топлину желимо опет да сусретнемо, надамо се на пролеће, дакле, из тог села кренули смо путем ка Пироту, застали поред шармантног водопада Бук изнад ког се налази пуст манастир-црква до које се пешке стиже а онда наставили ка селу Темска па до истоименог манастира. Са леве стране пута изнад реке, уздизале су се стрме стене а на почетку пута који води до манастира, стоји табла са натписом да је ово резерват са највећим бројем лептира. Мало даље, паркирали смо се са десне стране, на прилазном путу манастиру, поред кога су гуске, гласно изражавајући радост, кренуле на вечеру 🙂
Двориште расцветало, бујно, зеленило свуда унаоколо иако је јесен већ превалила своју трећину. Три маце и један мачор мирно су дремале на клупи, упијајући топлину сунца. Отац Леонид је стајао поред стола на ком су стајале разне флашице још разнијих препарата 🙂 Праве се по старом руском рецепту, што је већ опште позната чињеница и веома, веома су делотворни, кажу многи људи. Ми их нисмо пробали јер нам нису били потребни за тегобе које ми имамо али највише речи било је око лековитости мелема за псоријазу. Помињући неке друге болести (штитна жлезда, анемија, витилиго..) отац нам је рекао да можемо да питамо игумана Серафима из манастира Памбуковица.. Улаз у цркву води преко дрвеног трема, не знам како се правилно назива тај део, на чијем зиду нас поздравља икона Светог великомученика Ђорђа. Ушли смо у малену цркву… Топла, пријатна, старинска.. И зидови одишу молитвом. Живопис је, ако смо добро схватили, из 16.ог и 17.ог века., дивне старе иконе нашле су своје уточиште. Имали смо утисак да им је баш ту место, нигде другде. Испред неописиво лепог иконостаса са почетка осамнаестог века, који је украшен дуборезом, налазио се један необичан камен. Нажалост, заборавили смо да питамо шта представља, како се нашао на том месту јер смо по изласку из цркве, застали опчињени њеном унутрашњом лепотом и задивљени погледом на конаке из 18.ог века чије је дрвена ограда била сва окићена цвећем. Срце прошлости још увек куца на овом месту. У дворишту се налази чесма, са краја 17.ог века, ако смо добро разумели. Мало смо поразговарали са оцем и женом која је помагала у манастиру, мазећи маце које су јуриле крило да се склупчају и мазе – изгледа да им у овој Божјој лепоти, само мажење недостаје, јер вредне монашке руке раде непрекидно не би ли одржавале та мала рајска насеља на земљи – манастире.
У манастир смо стигли смирени, расположени, одушевљени лепотом која нас је тог викенда окруживала. Дочекала нас је и испратила пријатна топлина а жељу да га поново посетимо, пробудила је љубазност људи које смо срели и, пре свега, поглед са застакљене иконе Светог Ђорђа, која је се налази на каменом зиду манастира, изнад самог улаза.
Не постоје прецизни подаци из ког периода је манастир, претпоставља се да је настао на темељима цркве из једанаестог века а прва обнова забележена је у 14.ом веку, како смо сазнали у манастиру. Верује се да су ктитори сестрићи цара Душана, браћа Дејановић. Храм је посвећен Светом Ђорђу, припада Епархији нишкој а више информација можете пронаћи на званичном сајту Епархије:
Сајт Епархије нишке
Контакт телефон: 010 371 315, 065 267 367 3 (вибер)
Време када смо ми посетили овај манастир: октобар 2018. г.
Како смо ми ишли до манастира Темска:
Ауто-путем Београд – Ниш, искључили смо се на Сврљиг и наставили ка селу Балта Бериловац, где смо код породице Ћирић имали договорен смештај и храну, пратећи путоказе за Стару планину. Била је ноћ, нисмо видели много од околине али, иако је пут највећим делом одличан, нов, има доста кривина па ми се чини да је лакше прићи Балти са Пиротске стране. Пробаћемо следећи пут, ако Бог да, толико тога нисмо стигли да посетимо.. До манастира смо ишли сутрадан, из места Балта Бериловац, путем ка Пироту, удаљен је неких 15ак километара, исто колико и од Пирота. У селу Темска треба обратити пажњу на путоказ јер није много уочљив,нарочито ако силазите са Старе планине ка Пироту.
Околина – овај текст ћемо оставити исти као и код описа манастира Суково и Поганово јер нисмо стигли све да видимо, само део ове чаробне планине која скрива више величанствених водопада чија лепота вероватно долази до изражаја највише у пролеће, голе и шумовите обронке, манастире (Темска, Суково, Поганово, Височка Ржана…), Пирот са својом богатом историјом и старом тврђавом Момчилов град, Завојско језеро, Звоначку бању, кањон реке Јерме..
