Манастир Благовештење – Рудничко
Једног топлог летњег дана, упутили смо се у манастир Благовештење Рудничко. А зашто баш тамо – па, због тога што сам тражећи нешто по интернету наишла на дивног оца Серафима који је својим дечјим осмехом и топлим очима уливао – не жељу већ потребу да одемо и да га упознамо. И тако смо кренули.. Манастир се налази у подножју Рудника, у близини места Страгари. Има путоказа али без помоћи природних џи-пи-ес сателита (правих људи) теже ћете се снаћи, зато – питајте. Ми смо приметили да су људи, у свим деловима Србије где смо се затекли, врло спремни да помогну, разговорни су, жељни да вас упуте и да вам што боље објасне. У Београду сам скоро заборавила искрено да разговарам са људима, некако пребрзо ми побегне дан, мало квалитетних ствари урадим. А чим кренемо ван града, дан покаже своју пуноћу и тих неких 10-15ак сати колико проведемо ван куће, баш активно проживимо, немамо осећај да смо минут пропустили.
Лепим путем (мислећи на околину) али доста лошим асфалтом, који су тог целог лета (2016.) па до касне јесени непрекидно радили вредни путари, путем који се све више сужавао како смо прилазили манастиру, дођосмо до улазне капије. Питали смо људе који су се ту затекли и упутише нас у конак у ком је, у својој соби, примао отац Серафим, тако нежан, тако благ, седе браде и косе али младалачких покрета, речи, мисли и детињег осмеха а љубав, Господе Боже, па из тог човека зрачи само чиста љубав! Жао ми је што мој речник није добољно богат да вам довољно тачно дочара ту његову посебност, благост и доброту.
Мој муж и ја смо дошли да нам неко, тако чистог срца, прочита молитву за здравље са којим већ толико година имам разних проблема. Таман један проблем, уз Божју помоћ решимо, други се појави и тако.. Били смо у трпезарији конака, где смо сели да сачекамо да група жена из неког другог града, која је пре нас дошла, заврши разговор са оцем Серафимом, реч по реч, започели смо разговор са њима и од њих сазнали да ту редовно долазе код оца на исповест.. Нисмо ни знали да и то може. Када смо ми дошли на ред, замолили смо оца да нам очита молитву за здравље. „Мили моји, приђите“.. Ех, колико топлине у тим речима, не могу вам описати, ваљало би их чути уживо иако емисија господина Веље Павловића „Духовници“ (има је на „youtube-у“) делимично открива дивну душу овог монаха, тек кад га лично упознате останете запрепашћени његовом срдачношћу и топлином. Мало смо поразговарали, очитао нам је молитву и договорили смо се да следећи пут дођемо код њега на исповест – Мили моји, рекао је, да ми опет будете лепи, чисти као голубице беле… – није потребно да кажем да смо се већ тог тренутка, иако без исповести, већ осећали чистији и ближи Богу.
Отац исповеда само одређеним данима, мислим, уторком и четвртком, најбоље је да се прво позове телефоном, уколико пожелите да одете.
Ми јесмо.. И, иако смо се договорили да дођемо једног касног поподнева, јер никако нисмо могли раније да дођемо, било нам је додатно непријатно што сад, на крају дана, исцрпљен, иде и нас да исповеда.. Али његова радост што смо ту, сву бригу је развејала. Понекад би нас прекинуо звук његовог мобилног – људи су га непрекидно звали… Али то уопште није сметало, напротив, чак ми је чинило атмосферу тако пријатном, топлом, пријатељском. Он се уопште није узрујавао, просто би замолио саговорника да позове мало касније јер сада исповеда. Кад смо завршили, дао нам је број телефона, сав срећан објашњавајући да је име добио по Светом Серафиму Саровском, и рекао да га слободно позовемо увече између девет и десет ако имамо неку муку, да се помоли за нас… Пошто је наше исповедање већ зашло добрано у ноћ (већ је било око 21h), у трпезарији није више било никог. Ја сам седела у ћошку и још потрешена сопственом исповешћу, тихо плакала док је мој муж био код оца, на исповести. Одједном су ушла два човека који су дошли да остану пар дана, да нешто помогну око манастира. Људи ме погледаше, уђе и нека монахиња, мени поста непријатно па се мало умирих а један од њих ми рече: „Ма само плачи, дете, нека, исплачи се али само да знаш – на правом си месту“.. Гледала сам га у чуду, захваљујући се, јер он није знао ни моје муке ни зашто сам ту где сам.. Навео је још неки пример о коме не бих сада… Са зида нас је, чинило ми се, благонаклоно посматрала икона Богородице Ченстоховскаје… До тада за ту икону Богородице никада нисам ни чула нити сам икада видела како изгледа та икона. Целивали смо икону, помолили се Богородици, захвалили се свима и кроз ноћ кренули за Београд.
Са оцем смо се чули неколико пута од летос, увек са молбом да се помоли за нас, тачније, за мене… Овог пролећа (2017) опет смо ишли код њега и што чешће идемо, све више имамо жељу да поново одемо.
Посетили смо и извор са лековитом водом, прошетали мало шумским путељком уз Благовештенску речицу и вратили се у малену манастирску цркву која, као и већина старих манастира, одише вишевековним молитвама, спокојем и миром. Ту смо осетили блискост свему добром, монахиње и младе и старе, биле су ведре и љубазне, потпуно природне. Све оне, заједно са оцем Серафимом, чине да ово место одише љубављу, добротом и добродошлицом.
За крај морам да напоменем, у овом манастиру смо купили теглицу меда (пошто немају много, можете узети само по једну теглу) најукуснијег меда који смо икада пробали – можда због борових и храстових шума које окружују манастир, можда због бистре речице која туда протиче или, како ми верујемо, због свега заједно, због добрих и вредних монахиња и због тако великог и доброг човека, монаха и духовника, због његове љубави и велике благости и нежности коју не штедећи дели свима – дивни отац Серафим!
ДОДАТАК: Нажалост, 2017. године, мислим крајем лета, почетком јесени, отац Серафим је доживео саобраћајну несрећу (писано је у новинама о томе). Повређен је али се, хвала милом Богу, лагано опоравља. Често зовемо манастир само да проверимо како је. Од скоро је почео поново да прима посетиоце али на кратко само, мислим да, за сада, не врши исповест (пролеће 2018. г.). Надамо се да ћемо ускоро отићи да га посетимо.
Са великом тугом у срцу морамо да напишемо да се Архимандрит хаџи Серафим (световно име Живојин Миљковић), духовник манастира Благовештења рудничког упокојио у Господу 22. децембра 2020. године, на празник Зачећа Свете Ане, у својој 86. години земног живота.
Манастир је из 1400. године, са црквом која је посвећена Светим Благовестима и припада Епархији шумадијској. Више информација можете пронаћи на званичном сајту Епархије шумадијске:
http://www.eparhija-sumadijska.org.rs
Контакт телефон: 034 522 271
Период када смо ми посетили овај манастир: од 2016. редовно и даље, ако Бог да..
Како смо ми ишли до манастира Благовештење Рудничко: ишли смо ауто-путем из Београда до скретања за Младеновац и Тополу. Даље смо ишли поред Доње Шаторње, ка месту Страгари, ту смо питали људе који су нас упутили ка манастиру за који у том делу постоји и путоказ.
У околини је дивна планина Рудник коју свакако треба посетити, уколико сте у могућности. Такође, у непосредној близини манастира Благовештење Рудничко, налазе се и манастири Вољавча и Петковица, које, за сада, нисмо посетили, али желели бисмо, ако Бог да.
