Манастир Драча
На нашем путешествију кроз дивну Шумадију, желели смо да обиђемо и Манастир Драчу. Осим емисије „Духовници“ коју смо гледали када је новинар Веља Павловић разговарао са игуманијом овог манастира, мати Јеленом, друге информације нисмо имали када смо се упутили ка Драчи, истоименом селу у коме се налази манастир. Најавили смо се телефоном, што је, ако постоји могућност, увек добра пракса, из нашег искуства.
На десетак километара од Крагујевца, прошавши поред манастира Дивостин, упутили смо се у манастир Драчу. Врло често приметимо да се пут који води ка манастиру, увек некако сужава, што смо ближи манастирским вратима, тако, ваљда, и треба 🙂 . До овог манастира има и неколико оштрих и непрегледних кривина па ваља бити опрезан, нарочито што је пут узан и не можете се свуда мимоићи са возилом из супротног смера.
Доживљај лепоте и мира, угледавши велелепну капију и манастир који се дао видети кроз, још увек бујно, зеленило, мало је покварила бука која је допирала из самог манастирског дворишта и скела која је била постављена око већег дела цркве, као и самог улаза у цркву. Радници су вредно радили али није било говора да мало предахнемо и, евентуално, поразговарамо са неким, чујемо нешто више о манастиру од оног што је доступно на интернету… Једва смо прошли до конака и кроз отворена врата угледали једну старију монахињу која је била заузета послом, као и сво монаштво које смо сретали у манастирима 🙂 Рече нам да можемо до цркве, па по договору са мајсторима, прођосмо испод скеле. Црква је прелепа. Малена али пуна. Свега доброг. Старих фресака, чудотворних икона, топлине, молитве, свеприсутности, мириса тамјана и босиљка, чак и мира и тишине, упркос буци коју су правили вредни мајстори. Са десне стране, чим се уђе у цркву, налази се стара икона Пресвете Богородице Ахтирске, која је донета у манастир Драчу почетком 18. века из Охрида, пронађена на згаришту једне цркве која је изгорела а икона је, у сред тог пепела, лежала, несагорива. Тако нам је испричала добра мати Јелена, игуманија овог манастира. Дивили смо се старим фрескама, божанственом олтару, уписали имена у велику свеску за молитву за здравље и за упокојене, помолили се и изашли да потражимо манастирску продавницу и чувене мелеме који се овде производе од лековитих трава које сестринство само гаји. Ипак, због опште гужве и послова, кратко смо се задржали, купили изванредан мед који, такође, сами производе и пожурили да их оставимо свом непрекидном послу.
Надам се да ћемо ускоро опет посетити овај манастир, само ћемо проверити „ниво буке“ пре него што кренемо 🙂
Манастир је окружен богатим зеленилом, шумама и брдима па је сигурно уживање за љубитеље природе, прошетати околином али овога пута то нисмо урадили.
Одлазећи, помислила сам да субота баш и није прави дан за обилазак манастира.. Недељом, ипак, и у манастиру одмарају па је већа вероватноћа да ћемо моћи да добијемо макар мрвицу тог спокоја којим зраче те велике светиње, можда неку поуку а можда то нема никакве везе са монаштвом или пословима у манастиру већ са нама самима, са нашим расположењем у датом тренутку 🙂
Манастир је из XIV века, са црквом посвећеном Светом Николају Мириклијском, која је осликана 1735. године и припада Епархији шумадијског, више информација можете пронаћи на званичном сајту манастира Драча и Епархије шумадијске:
http://www.eparhija-sumadijska.org.rs
Контакт телефон: 034 562 379
Време када смо ми посетили овај манастир: септембар 2018. г.
Како смо ми ишли до манастира Драча: Враћали смо се из правца Краљева ка Београду па смо у Крагујевцу скренули лево ка Горњем Милановцу. Тим путем, десетак километара право, са десне стране остављамо Шумаричко језеро, са леве, манастир Дивостин и код путоказа, скрећемо лево ка манастиру Драча. Од тог скретања има још нека три километра дивног, обраслог зеленилом, пута који је узан, кривудав, доста непрегледан, зато лагано и пажљиво…
Околина – на путу до манастира Драча, из правца Крагујевца, пролази се поред Манастира Дивостин, који у себи крије и чувени извор са лековитом водом али и поред Шумаричког језера, које смо обишли, ручали у ресторану Wood Land који се налази поред тог језера. Не правимо рекламу, јер овај сајт нема ту сврху али га помињемо јер нама, бар, није лако да пронађемо добар ресторан са квалитетном храном и хигијеном а при том, по пристојној цени за једну обичну породицу. О услузи баш нећемо много причати али ресторан је пресладак, све што смо видели је од дрвета и цигле, рустично, шармантно, пристојно чисто и са изванредно укусном храном, бар тада када смо ми били. Ради поређења, поручили смо 10 ћевапа са луком, порцију помфрита и литар флаширане воде. Добили смо и 4 невероватно укусне и вруће лепињице а боље ћевапе нисам нигде јела. Нисмо баш много јешни али ова порција била је довољна да не вечерамо код куће, пар сати касније 🙂 а све је коштало 900 динара.
Дан је био веома топао па је било доста купача на језеру, спасиоци на сваких, рекла бих 30ак метара, у шуми поред је и авантура парк, који нисмо испробали али смо приметили жичару развучену преко језера, по којој клизе, или боље рећи, лете, они храбри или жељни адреналина 🙂 Ми смо се задовољили шетњом поред обале а онда наставили ка Београду, прошавши кроз већи део Крагујевца који нам се баш допао. На путу ка Београду, на једном кружном току је и скретање за манастир Грначрицу, који овога пута нисмо стигли да посетимо.
