Манастир Милешева
Лепа Милешева! Какав величанствени скуп светиња, духовности, историје, лепоте… Како описати нешто што толики чувени људи током векова, осликавају својом мудрошћу, памећу… Како да, ја, испишем речи које морају бити божански чисте да бисте описали ову светињу.. Молим Богомајку да ми помогне јер су данас, када ово пишем, Благовести и пишем са жељом – као што је Епископ милешевски г. Атанасије рекао најављујући Празник Благовести да „..је догађај Благовести инспиративан и чудотворан, који нас подстиче да овај свет напунимо добрим вестима, како би свет постао бољи.“
Манастир Милешева, некада центар српске средњовековне државе, поносно стоји у долини између Јадовника и Златара. Одмах уз зид дворишта, тече Милешевка, пуном снагом. Само мало се утиша крај манастирског имања, да поздрави светињу, па настави даље, жуборећи својим путем.
Блистава белина којом је сијала манастирска црква, давала је посебну свечану ноту целом простору. Ушли смо са јаког сунца у праву свет(л)ост! Одмах са леве стране је саркофаг од мермера, у коме је похрањена честица моштију Светог Саве. Сагнух се да га целивам и осетих миомирис, јак, интензиван, скоро да није било потребе да сагињем главу, толико је јако мирисало. Не верујући својим чулима, погледах у мужа – за потврду. Урођена или стечена невера у мени, увек присутна у одређеном проценту, стално се поиграва са утисцима па често сумњам у оно што видим, чујем, осетим. И после скоро целог сата проведеног у цркви, при изласку, поново целивасмо саркофаг – тај божанствени мирис је постојано избијао кроз мермер. А зар сам могла и за трен посумњати? Па ту је толико дуго почивало тело Светог Саве, па ту је његова фреска која је рађена за његовог живота, која је потпуно приковала нашу пажњу својом реалношћу и очима које и бојом и погледом подсећају на небо. Ту је фреска Богомајке са преслицом – Благовести – мислим да никада лепшу нисам видела! Њена благост и љубав исијавају неспутано кроз векове. Ту је, наравно, и фреска Белог Анђела, толико много лепа. У манастиру почива и ктитор – свети краљ Владислав, који је пренео мошти свога стрица, Светог Саве, из Трнова у Србију, у Милешеву. Ту су и мошти Светог Нестора, који је постављен за игумана милешевског нешто пре 1935. године, када се славило 700 година од упокојења Светог Саве и који је својим преданим трудом и добротом успео да обнови Милешеву до прославе тог празника. Рекли су нам да постоји манастирска ризница, библиотека као и да се ту чува рука Светог Саве. Лепо би било доћи овде на литургију, помислила сам. Те старе фреске, миомирис неба, свеприсутност Немањићке лозе… Нисмо се могли отети утиску да је Свети Сава тек замакао иза олтара. Лепота целог манастира је небеска, свечана, топла и сјајна. И иконе које се налазе у манастиру, изванредно су лепе али чувена фреска тог милог лика који путује свемиром… Људи стоје дуго, веома дуго, гледајући са блаженим осмехом – а како другачије кад гледате лице анђела..
Манастир је са почетка 13. века, са храмом који је посвећен Светом Вазнесењу Господњем и средиште је Епархије Милешевске. Више информација можете пронаћи на сајту Милешевске епархије или на сајту овог манастира:
Контакт телефон: 064 800 49 48
Време када смо ми посетили овај манастир: март 2019.г
Како смо ми ишли до манастира Милешева:
Затекли смо се на Златибору па смо одатле, преко Нове Вароши, лако стигли до Пријепоља. Чим се уђе у Пријепоље, пут се одваја десно, одакле смо пратили путоказе ка Милешеви.
Околина – желели смо да обиђемо Сопотницу, Камену гору и манастир Давидовицу али нас је променљиво време спречило. Такође, у Милешеви смо се задржали дуже него што смо очекивали па смо се једноставно вратили на Златибор. У околини манастира Милешева налазе се и испоснице, које ћемо, надамо се, посетити други пут.