Манастир Острог

Ostrog

Манастир Острог

О Светом Василију Острошком, о манастиру Острог, писали су и говорили толики мудри људи, па шта бих ја сад могла да додам осим личног доживљаја. Не знам ни да ли то иког интересује… О Светом Василију није написано само оно што се још није догодило. Ипак, пишем.

Свети Василије, моли Бога за све људе, па и за нас.

Хвала ти, Свети Василије, што си нас широм отворених руку загрлио, што си нас угостио пуног срца и топле душе. Преко двадесет година желела сам да дођем на Острог, да се поклоним овом великом Свецу. Толики људи су били, више пута, свих народа и народности.. Крене човек из Јапана да се поклони Свецу али ја… Никако. Увек ми је тињала у срцу, у мислима та жеља али до њене реализације није могло да дође. Није дозволио Свети Василије. Он и ја знамо зашто. И онда, после више од две деценије, у тренутку када новца нема ни од куда, када ми је преминуо рођени брат и још му четрдесет дана нисмо дали, када ми се мама разболи од неког вируса а са подсвесном жељом да не жели ни да оздрави, када је неизвесна ситуација са горивом и ценама и да ли ће га уопште бити, ратна ситуација у свету, избори у јеку и код нас и у Црној Гори, земљотрес у близини… Све оно што би ме у потпуности одвратило од тога да било где одем ван Београда – е баш у том тренутку у мени се јавља неизрециво снажна жеља, пре потреба, да одемо на Острог и да, ако нас Свети Василије прими у посету, да после тога продужимо до мора, да обиђемо још неколико манастира.

Новац је дала банка, потпуно неочекивано, скоро да га нисам ни тражила – просто се појавила понуда на телефону „брзи кеш кредит без одласка у банку“.. Сви чланови породице су помало љути на нас јер без најаве „идемо на одмор“ али муж и ја крећемо на сам дан Васкрса, пре тога смо били на поноћној литургији да бисмо се причестили. Исцрпљени, јер смо погрешно постили седам недеља па још додатно пред крај поста скроз на води, па од 18,00 часова ни кап воде да бисмо могли да се причестимо после поноћне литургије.. А ујутру одмах на пут. Никоме од наших не говоримо где идемо већ само да идемо на пар дана одмора. Нисмо смели, ја нисам смела. Била сам забринута али ме силна жеља вукла ка Острогу. Ишли смо преко Жабљака, природа прелепа али не још у пуном сјају јер пролеће, иако је крај априла, још увек није посетило Дурмитор, напротив, и врхови и падине прекривени су снегом. Пут скоро потпуно пуст, врло мало возила.

Мој муж благ и опуштен, као и увек а ја напета, забринута – као и увек😊 Ипак, после толико година, близу сам испуњења једне велике жеље која је прерасла у неопходност. Дан је облачан, без кише али облаци не дозвољавају ни зраку сунца да се пробије, ветар дува у свим правцима. Размишљам, какво ли нас време тек очекује на Острогу, висина је, тамо увек дувају ветрови. Брине ме и скорашњи земљотрес који се значајно осетио и у Црној Гори, брину ме одрони и свашта нешто – а највише страх – да ли ће ме примити Свети Василије, да ли ће допустити да му се поклоним. Једним крајичком свести надам се да хоће, макар због мог доброг мужа, па преко везе😊 Страх од сопствене грешности баш је јак. Слично сам се осећала пред прву праву исповест. Ах, како је тешко оголити себе себи па онда другоме. А сада целим својим бићем осећам да Свети Василије све зна и некако ми је  због тога лакше. У себи понављам речи светих отаца да Бог „гледа у наша срца“ – то ми даје наду да и моја (не)дела имају трунку оправдања, макар, јер све што сам погрешно урадила, нисам то радила са намером да неком нанесем зло или штету иако сам свесна реченице да је „пут до пакла поплочан добрим намерама“ – и сама сам се безброј пута уверила у истинитост те изреке.

Разне мисли витлају мојом главом, нарочито оне којима прекоревам саму себе, па онда оправдавам, па онда опет прекоревам па све у круг. Помало сам тужна што нема зеленила и цвећа, као да је зима продужила своје дане. Чини ми се, лакше би ми било да у ваздуху мирише пролеће.

А онда скрећемо ка Острогу. Укључујем камеру на телефону да снимим пут, само за нас, за сећање. Мислим да је скоро свима познато да је пут изузетно узан, да је мало простора на ком можете да се мимоиђете са другим возилом – неко увек мора у „рикверц“… Високо је литица у чијој стени је уклесан Свети манастир Светог Василија Острошког. Да умем, сваки ред овог текста садржао би бар једном реч „Свети“ – толико ми је светост у мислима. Верујем да свако ко је посетио овај манастир има неко своје специфично искуство, било као верник, било као туриста. Тако и ми. Прво што смо приметили је сунцем обасјан манастир. Облаци свуда унаоколо, а манастир у пуном сјају и дословно и у пренесеном значењу. Само изнад манастира ведро небо, са белим облачићима. Ту слику није могуће избрисати а виде је сви, свако ко прилази Острогу, није уобразиља. Друга необичност је раскошно и бујно зеленило, цвеће које је не само процветало већ и мирисало. Нигде још није стигло пролеће на нашем путу до Острога, осим на самом Острогу. Чак и кад смо кренули са Острога, ка мору, било је потребно да пређемо педесетак километара да бисмо видели буђење природе. Пут ка Острогу, наравно, води узбрдо, ограда постоји само местимично, по неки скроман камен као физичка препрека између пута и провалије. У неким тренуцима чини нам се да ћемо колима право на небо. Мој страх од висине је присутан али некако позадински. Нисам могла да се попнем ни до четвртог степеника на Смедеревској тврђави од напада страха и вртоглавице, вриштала сам на једном златиборском узвишењу које води ка манастиру Дубрава – кад сам угледала колико смо високо… A овде, небу под облаке – осећам углавном узбуђење, страх тек – тек – више у сазнању где сам и на којој висини. Као да се страх истопио у мирису цвећа које је расло поред пута, углавном (о)сунчано жуте боје.

Колима смо стигли скроз до Горњег манастира, било је доста људи али није била баш огромна гужва. Преплавила ме је радост што смо успели да стигнемо до манастира али најтежи део је тек био испред нас, тј.испред мене😊 Од паркинга води блага узбрдица па степениште до улаза у пећину у којој госте дочекује Свети Василије. Чак и оне грешне, попут мене ☹ Сви су хитали ка пећини, само ја сам морала да застанем да повратим дах, а око нас доста старијих људи али иду напред без проблема, сви, осим мене. Мало колебања у мојој души – па зар је могуће да само ја имам проблем да уђем – али уз захвалност што смо ипак успели чак и дотле да стигнемо, ногу пред ногу, кренусмо и ми. Унутра, у пећини, отворен кивот са моштима Светог Василија. Човек из обезбеђења контролише број људи који могу да уђу а ту је и монах који чита молитву за здравље. И сад, наравно, посебан тренутак.. Сузе, радост, усхићење, заиста неземаљско прелеп мирис, захвалност, смех… Све помешано. Изађемо из пећине и пита ме муж – јеси ли успела да га пољубиш – ја збуњена.. Како да га пољубим, па пољубила сам икону коју су поставили на кивот, мислила сам да не смем покривене мошти да целивам. Окренемо се и вратимо у пећину а око нас нико од других људи. На пар минута остали смо сами са човеком из обезбеђења, монахом и Светим Василијем. Питам монаха „Да ли смем опет да приђем“ – он се смеши и одобрава… И тако. За сваку деценију чекања, по једно поклоњење… Плакала сам. Пуно. Срећни, насмејани, пођосмо до манастирске продавнице и одједном угледамо неколико десетина људи који, после нас, улазе у манастир да целивају мошти. Хвала ти Свети Василије😊

Уживали смо још мало испред манастира, удишући миомирис, упијајући мир вишевековних молитви. Свесна сам да ће звучати као клише или као уобразиља али морам да додам – све време сам осећала као да нас штити Свети Василије, као да се и он радује што смо дошли. Макар на кратко, нестала је моја анксиозност. Потпуно безбрижно прешли смо пут до мора, све време осећајући његово, како бих то рекла, покровитељство. То осећање било је баш интензивно свих неколико дана које смо провели у Црној Гори. Постоји и сада али ипак, морам да признам, у мало мањој мери. Мада, данас, кад ово пишем, недеља је. Били смо на литургији у нашој цркви и по завршетку пришла сам икони Светог Василија – поздравили смо се другачије него пре. Не знам како, некако топлије, као да се познајемо. Па нека и умишљам, па нека је то и само субјективан осећај – шта је лоше у томе – шта је лоше у радости, у захвалности, у осећају да желим да будем боља особа – а баш такав осећај ме је преплавио данас у нашој маленој цркви, у десном углу, где Свети Василије мирно чека. Нас је дочекао. Могу само да се надам да ће и нас и многе друге дочекати опет у здрављу и радости.

И још само да додам – Острог је једно посебно божанско место веома близу неба. Не само због тога што су ту нетрулежне и миомирисне мошти Светог Василија, не само због тога што чудотворе вековима, не само због тога што је на месту где се упокојио, никла лоза која и данас рађа и која се под посебним руковођењем монаштва дарује потребитима… Острог је посебно божанско место јер је Његов светац, Свети Василије Острошки, толико јасно присутан на оба места истовремено – и на небу и на земљи – подједнако нам помаже са небеса и укрепљује нас ту, из своје пећине, таквом снагом, какву само Бог може да дарује и то свако од нас може да осети. Само да мало одшкрине врата свога срца.

П.С. Сад кад прочитам ово што сам написала о Манастиру Светог Василија Острошког, дође ми да све избришем. Чини ми се да сам преслабо и недостојно описала наш боравак код Светог Василија. Кад боље размислим, тешко да ћу икад моћи достојније и речитије. Већина људи је, сигурна сам, већ посетила овај манастир. За оне малобројне, као што смо муж и ја, можда ће ове речи бити душекорисне, па нека остане све овако како је написано, без исправљања…

Време када смо посетили манастир: Васкршњи понедељак 25.04.2022. године

Како смо ишли до манастира:

Ишли смо преко граничног прелаза Јабука јер нам је телефон ту путању уцртао као најбржу. И заиста, преко Жабљака, Шавника, Никшића па скретање у лево, за манастир Острог. Ми смо кренули на Васкрс али смо преспавали на Златибору и ујутру, другог дана Васкрса, кренули за Острог. Пут је трајао око шест сати од Златибора, уз посебну напомену да смо све време возили у ограничењу, што је, верујем, нервирало многе друге локалне возаче али смо се трудили да се склањамо другима са пута кад год је било могуће, да не нервирамо ни њих ни себе али заиста нисмо желели да прекршимо ни једно правило.

Шта видети у околини: У близини су и манастири Ждребаоник и Ћелија Пиперска. Али овога пута ми нисмо тамо били. Нека нам опросте али овај дан смо желели да буде испуњен само Светим Василијем Острошким.

Више о овом манастиру можете пронаћи на званичном сајту:

http://manastirostrog.com/