Манастир Жича
Била једном три брата. Двојица од њих, договоре се да преселе део небеског раја на земљу… Као бајка која се прича деци за лаку и лепу ноћ, тако се бајковита Жича ушушкала, као дете, у простор између прошлости, садашњости и вечности. Чини ми се, постојаће и ван времена.
За већину манастира, ктитори су познати али у Жичи скоро да смо могли да чујемо разговор Светог Саве са својим братом Стефаном Првовенчаним, о изградњи и уређењу овог манастира. Ктиторство је овде некако опипљиво, као да никада нису ни одлазили одатле, као да ће се сваког тренутка вратити да наставе обнову.. Део њихових душа уткан је у божанствену Цркву посвећену Христу Спаситељу. У њој су наши Немањићи крунисани. У њој је највише времена проводио Свети Сава. Прича каже да се назива још „седмоврата Жича“ зато што је речено да ће се, после Стефана Првовенчаног, у Жичи крунисати још шест краљева и за свакога од њих биће отворена по једна врата а затим зазидана. У самој цркви могу се видети фреске још из времена Светог Саве и Стефана Првовенчаног а већина осталих фрески је из четрнаестог века.
На званичном сајту манастира стоји да су Жичи дароване мошти свих апостола, честице Часног крста, појаса Богомајке, честице десне руке Јована Крститеља… Нисмо успели да сазнамо да ли су још увек у манастиру. Ако и нису, као да јесу. На самом улазу у цркву човек задрхти. Величанствено је бити ту.
Окружен бујним зеленилом и покошеном травом, меком, нежном, осунчано-зеленом, бди Црвени манастир. Црвен на радост, на Васкрсење! Жичу зову мајком свих српских цркава. Ми смо се потпуно сложили. Срце Србије. Огроман манастирски комплекс, највећи који смо до сада видели, уздиже се поносно на малом узвишењу поред самог пута. Више од осам векова дочекује, прима и испраћа. И вернике и оне који то нису. Зидан, рушен, обнављан, па тако више пута.
Жича, скинута са небеса, постављена у међувремену и међупростору… Као да смо ходали кроз историју, кроз веронауку, кроз вечност.
У Жичи, у кућици крај манастирског гробља, своје последње дане живео је и чувени монах Калист. Преминуо је у својој 95.ој години, мирно, са осмехом, окружен монаштвом и световним људима. Нисмо пропустили да обиђемо његов скромни гроб. На врху брда, погледа упртог у Небо и у Србију, чува Жичу и добри монах Калист. Опростили смо се и кренули.
На источној капији манастира Жича, стоји натпис: „Не бој се, само веруј“ – вечне Христове речи, смирују страх, стишавају буру, дају наду… Ако овако изгледа земљски рај, какав је тек небески…
Манастир је из 12. века са храмом који је посвећен Христу Спасу, припада Епархији жичкој а више информација можете пронаћи на званичном сајту овог манастира:
Контакт телефон: 036 58 16 817
Време када смо ми посетили овај манастир: октобар 2018. г.
Како смо ми ишли до манастира Жича:
Ауто-путем Београд – Крагујевац, искључили смо се код Баточине и наставили путем ка Крагујевцу а затим ка Краљеву, пратећи путоказ за манастир Жичу. Скоро да није могуће погрешити. Путокази на путу су прецизни а они у срцу кристално јасни – као кад дете радосно хрли мајци у загрљај…
Околина – у близини је Краљево, Врњачка бања, Матарушка бања али за нас, тај дан је био одвојен само за Жичу и Студеницу. Да смо могли, остали бисмо још. Благо људима који живе у месту Жича, на самом изворишту наше цркве, на корак од додира фрески које је додиривао и Свети Сава… Каква благодат!
