Манастир Ћириловац
Ех, док мука не притисне, ни ја нисам притискала толико у жељи да оздравим. Нажалост, као и већина, чим ми мало буде боље, почнем да заборављам шта ме је све и довело до проблема, почнем да прескачем лекове (и званичне и незваничне) за које проверено знам да су ми помогли и тако… Често помислим – кад би бар постојао, за мене, други али лакши начин да се тргнем. Једне вечери, после потока самосажаљевајућих суза, села сам за рачунар и открила оца Јоила за кога сам једном случајно чула али нико ништа раније није хтео да прича о њему мада „youtube“ садржи доста његових говора. Тада нисам даље ништа истраживала све до ове вечери када сам замолила господина Googlе-a 🙂 да ми, као по обичају, помогне у једном делу трагања.
Путовања ми никако нису пријала (због здравствених проблема) али сада смо се преко ноћи одлучили да кренемо пут црногорског манастира Ћириловац, код оца. Томе је допринео и путописни текст о одласку у тај манастир, који је објављен на сајту Цркве из Уба. Распитали смо се на који начин да стигнемо од Колашина до манастира и кренули смо одмах тог послеподнева, чим смо телефоном потврдили да отац може да нас прими. На Златибор смо стигли увече, преспавали код наших дивних пријатеља, баш, баш добрих људи, истински добрих – породице Богдановић и ујутру рано наставили смо пут Колашина.
Био је радни дан па није било неке гужве и границу смо прешли без проблема. У Колашину нас је сачекао један веома племенит човек који нам је помогао да стигнемо до манастира јер сами нисмо знали пут. Прелепа природа Црне Горе увек у мени изнова буди дивна сећања на сва места која сам од малена посећивала, од Биоградске горе, преко Жабљака па до приморја.. Са друге стране, нада да ће ми отац, можда, помоћи, али и страх да, можда, неће, мешали су се у мојој глави вртоглавије од сваке овоземаљске вртоглавице. Руком сам притискала желудац који се грчио од јаких емоција и страховања, док на неасфалтирани, пољски пут, који је ишао ко зна куда, лево, десно, право, горе, доле – уопште нисам обраћала пажњу. Пред пут добили смо један савет: „Можда да размислите – да ли треба оца да питате нешто за шта нисте спремни да га послушате“.
Не верујем ни да би отац желео да пишемо о њему (зато нисам ни писала много тога..) па и овим путем молим за опроштај и њега и Господа јер Бог зна да нам је у срцу само жеља да са другим поделимо наше искуство које ће, можда, и неком другом бити душекорисно. На интернету се могу пронаћи разне информације о њему. Ја сам само осећала да морам да одем код њега па шта буде. Јутро је још било рано, први смо стигли али су нам се ускоро придружили још неки људи. Опште је позната чињеница је отац био чувар моштију Светог Василија Острошког током девет година. Знам да је у медијима писано и добро и лоше о оцу Јоилу. Могу само да кажем у име свог мужа и у своје име, да је он на нас оставио утисак Божјег човека.
У дворишту манастира је владао мир. Као да се налазите у некој дивљини (што и није много далеко од истине), удаљеној хиљадама километара од цивилизације а онда је неко, у сред таквог простора, усред само Богом дате природе, поставио једну духовну оазу спокојства. Као и увек, мој речник не може да дочара ту слику а вероватно тај доживљај зависи и од стања у ком долазите, шта очекујете, у кога се уздате… А и километрима унаоколо, ако смо добро схватили, нема асфалтираног пута, нема модерно-цивилизацијских обележја па је осећај одвојености и посебности лакше доживети, потпуно је реалан. Ушли смо у цркву да се помолимо. Знам да је у свакој цркви тишина, али овде смо је некако баш дубоко осетили. Онда је ушао отац, и ми, као први на реду стадосмо испред једног љубазног и топлог старијег монаха, који је зрачио, пре свега добротом. Она је исијавала из њега, мислим да нико од тада присутних, није могао да то не осети. Деловао је као дека старинског кова, који са великом љубављу саветује своју унучад.
Разговор се тихо одвијао у цркви, ми нисмо ни били свесни осталих људи све док се разговор није завршио – одједном смо видели да је црква пуна људи. Не бих овде износила детаље, то би, ионако, требало да остане међу зидинама цркве у којој је све и изговорено. Могу само да кажем да смо мој муж и ја срећни што смо имали прилику да га упознамо, да поразговарамо са њим и свим срцем се надам да ћемо се, ако Бог да, опет видети у обостраном здрављу и благостању.
Наравно, да не заборавим да кажем – дочекани смо и испраћени и ми и остали који су ту били, колачима, чајем и љубазним осмехом једне благе монахиње. Такође, у овом манастиру, бар колико смо ми приметили, није било могућности да купите нешто од производа, није постојала манастирска продавница али није недостајала, уопште!
У оцу Јоилу ми смо пронашли мир, љубав, разумевање, у његовим молитвама снагу и помоћ и овим путем само му се још једном из дубине душе захваљујемо, и њему и Господу, на свему. Можда смо и субјективни, јер нисмо чули никакав прекор на наш рачун али се ипак надам да то није утицало на лични доживљај.
Колико смо схватили, на свом имању, отац Јоил је саградио манастир са црквом која је посвећена Св. Кирилу и Методију, припада Црногорско-приморској митрополији. Више података смо успели да пронађемо:
на сајту цркве из Уба, текст који је на нас оставио диван утисак:
http://www.crkvaub.rs
а има података и на сајту Википедије:
https://sr.wikipedia.org/sr
Контакт телефон: +382 67 307 349
Време када смо ми посетили овај манастир: јун 2016.
Како смо ми ишли до манастира Ћириловац (Република Црна Гора):
Из Београда смо ишли Ибарском магистралом, стандардним путем као кад већина нас иде на море у Црну Гору. Преспавали смо на Златибору јер смо кренули увече касно и одмах, рано ујутру, кренули за Колашин. Кад се уђе у Колашин (лево, преко моста), код Железничке станице, креће се путем који води ка Ћириловцу. Од Колашина до манастира има неких 15ак километара, чини нам се, нисмо тачно запамтили због узбуђења.
У околини сигурно има прегршт тога лепог да се види. Ни Острог није много далеко 🙂 Ми смо у повратку свратили на, нама омиљену, Биоградску гору. Једном давно, док сам била веома мала, посетила сам то место рано ујутру и остало ми је у сећању да је то једна од последње три прашуме у Европи (такав је тада био податак, касније нисам проверавала). Такође, у сећању је био урезан „звук“ тишине – никада ни пре ни после тога нисам чула тишину, осим на том прелепом језеру. Могли сте чути шапат особе која је много, много далеко од вас.