Манастир Рајиновац
Обично кад пишем о неком манастиру који смо посетили, радим то лако. Утисци су свежи па слова само клизе низ екран.. Ослобођена било каквих користољубивих мотива, водећи само рачуна да неког не увредим, а вођена жељом да дочарам доживљено на наш начин, пишем лагано, без заустављања, све до самог краја. Не оптерећује ме књижевна вредност јер то и није идеја овог сајта.. Али, овога пута, желећи да напишем нешто о овом манастиру и људима који у њему живе, било ми је баш тешко. Много пута сам мерила речи, додавала, брисала… Веома сам везана за манастир Рајиновац, дубоко волим и поштујем оца Стефана и монахиње које ту живе и само ме брине да им својим текстом не нанесем неку неправду или штету. Зато вас најлепше молим унапред, немојте о њима судити на основу мојих пристрасних речи, нека послуже само као смерница… Ако постоји било каква замерка она је искључиво на терет моје душе јер ови дивни људи ни не знају да о њима пишем и мислим да ни не слуте колико их моја породица воли и колико су нам помогли. Они само живе живот по Христу 🙂
***
А како је почело? Скоро па, као и увек, случајно сам налетела на интернету на податак да у близини Београда, поред Гроцке, у селу Бегаљица, постоји један манастир са црквом посвећеном рођењу Пресвете Богородице, дан значајан за моју породицу, те смо се, због још неких приватних разлога, журно упутили у манастир, тада још широј јавности непознат, дакле, пре него што је манастир, између осталог, постао познат и по духовнику који исповеда и неке од наших познатих личности. Било је то, мислим 2010. или 2011. године. С обзиром да је, практично, на београдској општини, брзо смо стигли и на једној узбрдици угледали испред себе зидине овог старог манастира. Прошли смо колима кроз манастирску капију и ушли у једно омање двориште – двориште у коме скоро да није било људи али празнину нисте могли да осетите, двориште у коме је све уређено али нисте никог видели како га уређује, двориште у коме је владала тишина а опет окруживала нас је нека божанствена милозвучност, двориште у коме је све мирисало на мир и спокој (дозволите мало песничке слободе овом мом одушевљеном срцу када је у питању овај манастир и његови становници). А негде на средини дворишта, за столом у једном полухладу, седео је млађи монах и читао нешто. Ми смо прво ушли у цркву, помолили се ни не знајући за све светиње које се ту налазе, само нас је срце довело ту, или Божји призив, волимо да верујемо. Дебели зидови цркве задржавали су пријатну температуру у том, иначе, топлом јулском дану. Целивали смо иконе, помолили се чувеној икони Богородице Рајиновачке за коју се верује да потиче из 15.века и делује тако топло и заштитнички а верује се да помаже нарочито женама које желе да добију децу.
Након тога ушли смо у манастирску продавницу, доста добро снабдевену манастирским производима, иконама, књигама… Љубазна жена која је, очигледно, помагала у манастиру, посаветовала нас је да поразговарамо са младим оцем Стефаном, рекла је да је јако добар, скоро је, каже, тек дошао код њих у манастир и врло је образован, паметан, отворен за разговор… Просто нас је изненадио овај љубазан позив па смо пришли оцу Стефану који нас је, заиста, радосно примио, седели смо мало и разговарали о уобичајеним животним стварима, о томе како смо муж и ја скоро кренули „путевима боготражитеља“, како смо читали да је добро имати свог духовника… Он нам је тада, врло ненаметљиво рекао да од својих духовних чеда очекује да посте све постове, то је минимум напора који за почетак треба учинити.. Ми смо се стидљиво насмешили, помало нам је било непријатно јер у том тренутку нисмо били спремни на то, напротив – били смо веома далеко од тога, живели смо невенчано, мислећи да су папири глупост, да грех излази из уста а не обрнуто и сличне ствари, што смо и поделили са њим – сећам се добро његовог благог и разумевајућег осмеха.. Ни у шта нас није убеђивао, ни за шта осуђивао. Лепо смо још поразговарали и поздравили се са њим и затим неко време нисмо тамо ишли, некако нас пут није никако навео на ту страну. У међувремену, дошле су и до нас информације о његовој, назовимо, популарности, читали смо разне коментаре и пријатне и оне који то баш нису али из свог личног искуства за овог дивног духовника имамо само речи хвале.
Манастир Рајиновац је диван манастир из XVI века. Таква светиња надомак Београда, сигурна сам, велика је благодат за наш град и за све људе. Али поред саме светиње, оно што је на нас оставило јачи утисак овога пута, то су монахиње које овде живе и отац Стефан. Зато је овај текст углавном њима посвећен. И, заиста, лепоту неког места, па верујем и манастира, не чине само грађевине, светиње, лепо уређена имања – пре свега ту лепоту доживљавамо кроз људе који ту живе. Још много пута током наредних година посетили смо овај манастир, разговарали са дивним, ведрим, мудрим, паметним монахињама, чули исте такве савете… Та, како нама изгледа, складна породица, прима све госте топло и срдачно, осећај добродошлице је изузетно јак. Потражите ли помоћ, сигурно ћете је добити у мери у којој је то могуће од тих дивних људи. За више, сигурно је потребна Божја интервенција 🙂 Отац Стефан нама делује савремено, ближи такозваном „oбичном“ свету, али мислим да је баш у томе његова велика предност да може да помогне људима који, као моја породица, живе своје обичне животе одавно одвојене од Бога и/или Цркве па, све и кад хоћемо да се вратимо моралним и духовним нормама које су наши преци верно следили и поштовали, најчешће немамо кога да питамо. Па се, бар у нашем случају, деси да не одемо у цркву јер немам сукњу, па ме срамота да носим мараму па ето још једног разлога да не одем у цркву па тако, уместо да се приближим, ја одох на супротну страну.. Кренем од формалних ствари уместо од суштине. Оца Стефана, рекла бих, веома воле и млади људи и често га посећују, верујем да лако нађу заједнички језик. Нама лично и породично, много је помогао. Можда сам зато субјективна кад пишем о њему и монахињама. Такође, са сигурношћу могу рећи да им никада ништа лепо нисмо донели на поклон, ни дар ни новац, напротив, увек дођемо са пуним џаком проблема а одемо растерећени, са тим истим џаком али пуним разних благодати. Каква алхемија промени садржај џака – свевишња, мислим, јер они по Богу живе. Истинску љубав коју осећамo у срцу за њих, и монахиње и за оца Стефана, не могу ничим да искажем. Он је монах широког духа, истински доброг срца, паметан и одан Богу и вери, испуњен оним што ради и потпуно незаинтересован за „светску славу“ – наравно, ово је наше мишљење, тако смо га ми доживели и чврсто верујемо у његову доброту и блискост истинском Божјем путу. Разговор са њим је здраворазумски, смислен, све делује тако једноставно и лако, што сигурно и јесте, него најчешће сами закомпликујемо ствари повратком у такозвани „стварни свет“. Ако Бог допусти, могу само да замислим у каквог ће мудраца остарити, када већ сада исијава невероватном хришћанском љубављу, што дугује, верујем, између осталог и монаштву и светињама са којима дели свакодневницу.
Испод самог манастира, уз ограду, налази се чесма јер испод цркве протиче вода са извора за који се верује да има изузетну лековиту моћ, нарочито за болести очију али и за све друге муке. Када смо ми били, видели смо да људи долазе тракторима и у бурадима носе воду. Не знам да ли због вере или нечег другог али чак и да им служи за заливање баште, замислите ту воћку или поврћку, заливену чудотворном, лековитом водом 🙂
Манастир је из XVI века са црквом која је посвећена Рођењу пресвете Богородице, припада београдско-карловачкој епархији а више информација можете пронаћи на следећем сајту:
НАПОМЕНА: У међувремену, отац Стефан више није стално у манастиру Рајиновац. Сада се налази на новој дужности, као викарни епископ, односно, епископ ремезијански – не разумемо се баш у црквену хијерархију али смо схватили, народски речено, да је заменик нашег Патријарха. Одлазили смо недељом у малу цркву Светог Саве, где је отац Стефан држао литургију. Неколико месеци нисмо ишли али верујемо да је и даље, упркос обавезама, у контакту са људима који затраже помоћ, као и са монахињама манастира Рајиновац.
Контакт телефон: 011 8530 890
Време када смо ми посетили овај манастир: од 2011. или 2012. па и даље (2017. када је овај текст писан), 2018. (када је допуњен напоменом)
Како смо ми ишли до манастира Рајиновац:
Из правца Београда ишли смо старим Смедеревским путем, кроз Гроцку из које путоказ води десно ка Бегаљици, на семафору. Ту скренете десно и пратите путоказ ка манастиру Рајиновац. Од скретања из Гроцке за Бегаљицу има неких 6 км до путоказа за скретање лево, ка манастиру Рајиновац и на свега пар стотина метара, стижете до манастира.
Околина – ми је нисмо обилазили, али свакако је вредан дивљења поглед на Дунав, који је видљив ако идете наведеним путем ка манастиру.