Манастир Црна Река
Има тако неких догађаја када нисам сигурна да ли о њима треба да ћутим или да причам свима које знам… Не могу се ни написати, онако, у целости неки догађаји, зато што би тако биле изнете речи које нису намењене јавности, које нису изговорене са знањем да ћу их негде пренети. Зато је мудро ћутати – чешће него говорити. Док ово пишем, нисам сигурна да ћемо овај текст објавити на сајту – оставили смо ту одлуку Светом Петру Коришком иако нам није баш јасно на који начин ћемо знати…
Ипак, један дан на Златибору и један разговор са добрим људима, упутио нас је одмах следећег дана у овај манастир. Дотле смо за њега знали само по лечилишту за људе који болују од болести зависности. Изнова се зачудим како мало знамо о својој земљи, о истинским вредностима које поносно чува вековима… Уз помоћ Google Maps-a установили смо да се манастир налази у селу Рибариће, неких тридесетак километара од Новог Пазара. Уз доста труда пронашли смо телефон (на интернету нисмо успели да пронађемо ни један исправан) и питали за благослов да дођемо, те одмах сутрадан кренусмо.
Улазак у манастир делује сасвим обично у односу на оно што смо очекивали – на интернету смо гледали слике манастира пре него што смо пошли. У тренутку смо помислили да смо погрешили јер су нас са леве стране сачекали нови конаци, нове зграде а цркве нигде није било на видику. Уствари, са тог улаза не може одмах да се види јер се налази сто-двеста метара даље, са десне стране, заиста у загрљају саме стене. Паркирали смо се и кренули ка стенама, очекујући да ћемо тамо срести неког од монаха. Није било ни пуно посетилаца али с обзиром на то да је био радни дан, није нас чудило. Било је пусто али не и празно. Није било људи али било је свега другог.
Лагано смо корачали ка манастиру слушајући звуке природе. Овде је још увек било доста снега. Понека птичица чула се из шуме која је обећавала густину својим високим дрвећем али су гране још увек биле голе. Из дубине кланца који се пружао са десне стране, чуо се хук воде. Много ми је жао што наше фотографије нису такве да могу да дочарају ту дубину и висину које окружују манастир.
После пар минута испред нас се пружао величанствен поглед на манастир који је мирно стајао скоро потпуно уткан у стене. До њега води мали дрвени мост, изнад десетак метара дубоког канала кроз који, вероватно, у пролеће протиче вода. Одушевљени самим изгледом, архитектуром и старошћу целог здања, без речи смо посматрали чудесан призор. Тишина је овде природни порив.
И даље никог није било па смо позвали телефоном монаха који нам је рекао да слободно прво уђемо у цркву, да се помолимо па да се после вратимо до конака, где ће нас сачекати. Отворили смо већ одшкринута стара, тешка врата, сва од дрвета и гвожђа и испред нас се указао узан ходник који је водио лево, уз степенице. Али, право испред нас, била су друга врата са натписом „Испосница Светог Јоаникија Девичког“. Отворивши та врата угледали смо мрачну пећину која се са десне стране спуштала у једно веома малено удубљење. Како смо схватили, у њој се подвизивао Свети Јоаникије Девички. Изашли смо не знајући да ли смемо даље а и пожурили смо до цркве. Кроз кривудаве и уске ходнике, као просечене кроз пећину, уз степенице, прођосмо кроз још једна тешка, старинска врата па из те простране просторије, прошавши кроз веома стешњен ходник, нађосмо се у малој дворани испред саме цркве. У једном ћошку те пећинске дворане, у маленом улегнућу у каменој стени, скупљала се вода за коју су нам рекли да је врло лековита, нарочито код болести очију. Поред тог изворчића, налазио се мали левак и кашика за сипање. Ако смо добро схватили, мало воде намаже се на оба ока, у облику крста. Прекопута се налазе друга врата и са степеником ниже, улази се у малу цркву. Иконостас је са почетка 18.ог века а са десне стране налази се ковчег са моштима Светог Петра Коришког. Ни о овом свецу нисмо ништа знали, уствари, схватили смо да смо потпуно без било каквог предзнања дошли овде, само на предлог добрих људи. И хвала им много. Већ три века Св. Петар Коришки бди над Црном Реком, чува, исцељује, учи… Испод ковчега налази се намештено место где треба лећи и помолити се. Наставак је доста личан па ћемо га свести само на основне информације. Знам да бисмо неописиво много погрешили да нисмо ту дошли.
У скоро свакој цркви, у скоро сваком манастиру можете видети честице моштију или чак и целе мошти, разна чуда се дешавају – о томе сведоче многи људи, монаштво… Ипак, мени се чини да већина људи ипак није спремна за чуда – наравно – полазим од себе. Ја нисам била спремна за догађаје који су се тамо збили, нисам била спремна на осећања у души која су се пробудила, нисам била спремна на сопствене реакције… Нисам никада пре могла да направим разлику у приступу светињама… Чини ми се да сам раније, иако с љубављу, ипак више прилазила манастирима са неким свечаним али плитким емоцијама, са недовољно разумевања, са потпуним одсуством дубине, снаге, моћи Божије која просијава кроз иконе, зидове, стење, људе, мошти…
Иако није нарочито заступљен чак ни на интернету али ни по поклоничким туристичким агенцијама, овај манастир слови за манастир са највише исцељења одмах иза Острога.
Посетили смо манастирску продавницу која је одлично снабдевена књигама, иконама, имају и најјефтиније брикете које смо до сада видели 🙂
Уз неколико једноставних савета на наша директно постављена питања на која је монах љубазно одговорио, радосни и срећни, са неким новим пламичцима вере који су засијали у дубинама наших душа, са осмехом који нас није напуштао неколико дана, са смиреношћу која је, бар за мене, толико неуобичајена, са изразито јаким уверењем да баш ништа на овом свету не може да се деси без Божијег допуштења, да је Бог љубав, да нас воли, да ће увек, баш увек урадити онако како је најбоље за нас, са новорођеним поверењем у Његов суд, у Његову вољу, са активном и живом свешћу да и сви свети чине све за наше спасење… Са свим тим новим мислима, осећањима и погледима, отишли смо, надајући се да ћемо се опет брзо вратити. Први пут ми је прошла кроз главу мисао – А како би било да сам свакодневно овде… Више ме не чуде осмеси и смиреност неких монаха и монахиња које смо сретали током наших малих ходочашћа. Они знају – ми не. Они то све живо и интензивно осећају – ми не. Они удишу Истину, живе Истину, љубе Истину и у том свом свету, они једноставно живе и чекају. А ми као неспретни пролазници корачамо између наших крхких идеја и представа о Богу, животу, тајнама, не схватајући тако једноставну суштину – Љубав – у њој су, чини ми се, утиснуте и Вера и Нада а заједно су непобедиве јер су дар од Бога. Зашто нам је тако тешко да то примимо?
Манастир је из највероватније 13. века са храмом који је посвећен Светом архангелу Михаилу и припада рашко-призренској епархији. Ми нисмо пронашли званичан сајт овог манастира нити информацију на сајту Епархије али нам се допао текст са сајта манастира Лепавина:
http://www.manastir-lepavina.org
Контакт телефон: ни један телефон који смо нашли на интернету није био исправан када смо ми звали овај манастир а у самом манастиру смо заборавили да питамо. Добили смо приватно број телефона те нисмо у могућности да га јавно објавимо. Ако неко жели, послаћемо га на e-mail.
Како смо ми ишли до манастира Црна Река:
Затекли смо се на Златибору па смо одатле, преко Нове Вароши, Сјенице, чаробног Пештера и Новог Пазара, стигли до места Рибарићи. Ми нисмо пронашли путоказе осим једног који није био довољан али смо питали људе које смо срели и уз 2-3 савета, лако смо пронашли манастир. Пут је асфалтиран, мада доста узан.
Околина – сигурни смо да у околини има много тога лепог али наше мисли биле су усмерене само на овај манастир па смо мало тога другог видели 🙂