Манастир Витовница
Када сам први пут чула за оца Тадеја из манастира Витовница, он је био жив а ја млада и не баш жива у духовном смислу 🙁 Ах, колико ми је сада жао што га нисам тада упознала.. Али, ту ништа не могу да променим. Прошло је много година када су ми поново у руке дошле његове поуке – прво сам наишла на једну књигу па сам претражила цео град не бих ли пронашла и остале. Тада је то било доста тешко. Интернет није био тако „снабдевен“ ни доступан већини просечних људи, па ни мени те су ми књиге утолико више значиле. А и волим књиге. Баш.
Наша посета овом манастиру уследила је као директна жеља да се помолимо на гробу оца Тадеја, да видимо ту башту у којој је он често проводио време са многобројним гостима, да осетимо макар мало од те његове, верујемо, вечно живе доброте, љубави, једноставности и невероватно израженог милосрђа. Бар тако смо га ми доживели.
Био је варљиви, касно-пролећни дан, сунцем окупан и ми се упутисмо са великом радошћу ка тој светињи. Док је ауто остављао под собом километре, моја тензија је расла. Већ сам више пута споменула да ми се често деси да ми буде лоше кад кренемо у неки манастир. Можда ја то само и умишљам (кажу мудри људи да је све из главе), опет, неки други, такође мудри, кажу да је то уобичајено кад се иде у манастир али мени се чини, кад посматрам друге људе, да они уопште немају те проблеме. Сви делују смирено и срећно или макар озбиљно. А ја, најчешће, сва испрепадана, уплакана… Још ни кренули нисмо а ја већ чекам да се вратим – иде ми се али страх ме увек кочи и квари полазак и само путовање.. Па кад наиђемо на неког монаха/монахињу или често то буде само зид старог манастирског здања, који у мени пробуде неку трунку мира, дође ми да их чврсто загрлим, да их не пуштам, да удахнем дубоко њихов мир, храброст, снагу, да и мојим венама потече крв храбрих предака…
Пут је било лако пратити и кад смо већ били надомак самог манастира, возећи по једном узвишењу, одједном се, типично за пролеће, ведро небо претворило у све нијансе сиве и сручило тешку и јаку кишу. Једва некако стигосмо до манастирског паркинга и утрчасмо у једну просторију, мислим да је то била трпезарија. Киша је неуморно добовала а ми смо лагано разговарали на разне теме са једном монахињом која се ту затекла, радујући се што се видимо на овом светом месту. После неког неодређеног времена, изашли смо напоље. Само по крупним капима које су се задржале на листовима појединих биљака, могли смо да закључимо да је било кише. Небо је опет било изузетно ведро, без трунке облака, са јарким сунцем које је скоро пржило. Чули смо нешто о историји манастира, показала нам је место на ком почива добри отац Тадеј и упутила нас ка извору испод манастира, који је удаљен неких 50ак метара. Кад пређете мостић, долазите до стене на којој је, кажу, видљив лик Св. Јована Крститеља – ми га, нажалост, нисмо уочили али је мир, шум реке и извора, рој вилинских коњица који лете тик изнад површине воде – све то заједно, било је очаравајуће и пружало нам је осећај мира, спокојства, неке смирене среће, не оне еуфоричне.. Та речица, испод самог манастира, чија су се корита наслушала црквених звона и вишевековне молитве, миловала је моје нерве и спирала терет који смо носили у души..
Вратили смо се у манастир, још мало поседели, помолили се на гробу оца Тадеја и лагано кренули кући. Чинило нам се да остављамо доброг пријатеља. У души ми је најјачи утисак оставио поглед на део дворишта у ком се налази сто са две клупе, наткривен лозом, мислим.. Ту је седео отац Тадеј и разговарао са многобројним људима који су долазили по савет, утеху.. Стално сам се окретала и гледала у то место и, усудићу се да напишем, да ми се чинило као да отац Тадеј није ни устајао са те клупе.
На крају бих желела да додам да сам међу многим текстовима, речима и књигама које садрже речи оца Тадеја, пронашла и књижицу у којој наводи савете за излечење разних болести па, између осталог, поменуо је да је за излечење реуме и артритиса потребно кувати чај од листа, наравно, непрскане, црне рибизле, чак је рекао да је има ту у дворишту манастира. Пре неких годину дана позвала сам телефоном манастир, јавио нам се љубазан монах али већ у годинама и рекао да, нажалост нема више тих биљака..
Можда ће их једном опет бити, можда ће манастир, који је иначе на крају пута (иза њега не можете даље у истом правцу), за многе од нас постати почетак правог пута, пута ка Богу и љубави.
Нема поузданих података када је првобитно изграђен овај манастир, али највероватније је то период између 13. и 15. века, а први писани трагови помињу се у 16. веку, са црквом која је посвећена Успењу Пресвете Богородице, припада Браничевској епархији а више информација можете пронаћи на сајту:
http://www.vitovnica.com/manastir.html
Контакт телефон: 012 348 530
Време када смо ми посетили овај манастир: Мај 2015.
Како смо ми ишли до манастира Витовница:
Са радошћу и великим узбуђењем 🙂 Из Београда смо кренули ка Пожаревцу, идући старим Смедеревским путем, па обилазницом пре уласка у Смедерево ка Пожаревцу. Затим смо пратили путоказ за Петровац на Млави а из њега, скреће се лево, такође постоји путоказ, ка манастиру Витовница. Од Петровца на Млави до манастира има неких 10-12км, чини ми се. Како се приближавате манастиру, тако је пут све ужи али се завршава малим, проширеним паркингом испред самих манастирских врата.