Манастир Пустиња

manastir pustinja

Манастир Пустиња

„Ко није видео Свету Гору, нека дође и види Пустињу“ – ово су речи светог Аве Јустина. Зар иза ових речи могу нешто лепше да додам о овом манастиру… Сигурно не. Нешто размишљам – можда би најбоље било да овде станем и не пишем ништа више.  
Али речи теку из срца, незаустављиво. Утисак ванвременски. Осећај неземаљски. Поглед у средњевековну средину. Висина околних стена, брда, планина, стрме литице наспрам плитке али широке Јабланице која лагано тече, постављају нас у неки једноцифрени век. Не знам зашто. Не разумем у потпуности како смо обиласком овог малог манастира, прошетали кроз бар десетак векова. Седећи на малом пању испред старе цркве, на чијем спољном зиду још увек стоји стара фреска Богомајке са Исусом, уопште се не бисмо изненадили да се иза ћошка појавио неки ратник са давнашњим оклопом. Старије монахиње у радној монашкој одећи, која је од сунца и употребе постала скоро сива, потпуно су се уклапале у кадар прохујалих времена. Тако стваран и кристално чист осећај да сте невидљивим времепловом неосетно спуштени у време пре и за време Немањића, укоренио се у нама чврсто као корење високог, здравог бора који краси двориште Пустиње већ 160 година. А као да му је 20 🙂 
Скоро да ми овај знак осмеха вређа текст. Просто се не усуђујем да пишем све што смо осетили. Нарочито зато што је утисак појачан одласком из овог манастира и интензитет је јачао што су дани више пролазили. Најчешће је потпуно обрнуто – када посетимо неки манастир, обично смо тог и наредног дана преплављени доживљајима али како време пролази тако се утисци смирују, кристалишу, постају реалнији. Зато скоро увек сачекам да прође 2-3 дана пре него што напишем текст како би, иако потпуно субјективан, добио макар малену димензију реалности. И овога пута сам сачекала али утисак се непрестано појачава а временска дистанца добила је неку нову мерну јединицу – нису прошли дани од како смо посетили овај манастир, прошли су век-дани.. У односу на осећај виђеног – као да смо тамо били веома, веома давно а у срцу утисак је толико свеж, као да смо малопре стигли одатле. Звучи као оксиморон али то је најближе ономе што осећамо. 
Да покушам да вратим време у садашњост, додаћу да се у старој цркви могу видети фреске са почетка седамнаестог века као и иконе Богородице и Исуса Христа које су насликане необично. Да ли због тадашње технике или боја или због њихове времешности, чини нам се да су тродимензионалне. У цркви се чувају и делови исто толико старог иконостаса. Малена врата са луком на врху и огромним кључем који их отвара, као да су одшкринула портал прошлости. Иза тих закључаних врата скрива се малена црква – само просторно. Веома добро очуване фреске ту, на само додир удаљене од вас, воде вас директно у период у ком су настале. Освртала сам се као да сам очекивала зографе који су радили те фреске, да доврше делове који су (данас) невидљиви. Ваздух пун мемле потпуно се уклапао у времепловску капсулу. Било је незамисливо да буде другачији, свежем ваздуху ту није место. А ни нама, чинило ми се. Тиха и ћутљива монахиња, која, ако је нешто питате, одговара кратко и кротко, као да неуморно бди над том прошлошћу. Иако осећај добродошлице у манастиру уопште није изостао, имала сам утисак да не би требало дуго да се задржавамо у цркви. Хладан и мемљив зид на који сам се на кратко наслонила, миловао ми је збуњену главу па сам, примиривши се, успела да питам имају ли неку брошуру о манастиру. Купили смо и мед за који кажу да је невероватног укуса. А како и не би био? Пчеле ушушкане у своје кошнице, на падинама планина Орловаче и Беле Стене, у клисури Јабланице, окружене неким чудним цвећем које нигде до сада нисмо видели, па четинарима, листопадним дрвећем, у даљини стрмим ливадама, неузнемираване било којим неприродним звуком или материјом, опијене духом старина, појањем и молитвама, са утканим мирисом тамјана… Ето, такав је укус тог меда. Није ливадски, није багремов, није боров. Он је Пустињски. По густини редак као и Пустиња усред шумовитих обронака, по укусу богат, као и овај манастирски драгуљ. 
Испод манастира, стрмом стазицом која води до реке, сада прилично плитке јер је јесен тек на прагу, дошли смо до каптираног извора чудотворне воде која се кроз једну малу цев изливала у реку. Умивали смо се, мало газили по реци, уживали у чистоти ваздуха и жуборењу Јабланице кроз њено камено корито. Како се ближио сумрак, пожурили смо назад ка манастиру који се, у летње време, затвара већ у пет сати после подне. Мислим да код њих и сунце тада залази. Нека друга временска зона. 
Изашли смо из манастирског дворишта кроз масивна, стара врата са тешком гвозденом кваком, бацивши поглед на будног чувара ове плодне пустињске оазе – на дрво снажног, до самог неба, чини нам се, уздигнутог бора… Мир нас је сачекао. Мир нас је испратио. Али какав мир… Многовековни.

Манастир је из XШ века, са црквом која је посвећена Ваведењу Пресвете Богородице и припада Епархији ваљевској, више информација можете пронаћи на званичном сајту Епархије ваљевске: 

http://www.eparhijavaljevska.rs

Контакт телефон: 014 35 73 243 

Време када смо ми посетили овај манастир: септембар 2018. г. 

Како смо ми ишли до манастира Пустиња: 
Из правца Београда ишли смо ка Ваљеву. Кад се уђе у Ваљево, пратили смо веома јасне путоказе који су водили ка манастиру Пустиња. Налази се на неких двадесетак километара од Ваљева, у селу Поћуте из ког се скреће десно са главног пута који даље води ка Вишеграду. Од тог скретања, веома веома уским али асфалтираним путем, на ком најчешће не можете да се мимоиђете уколико возило наиђе из супротног смера (таквих места је веома мало, зато је потребан додатни опрез) има око три километра до самог манастира. Али, на неких пола километра од самог манастира, пратећи знак, возило остављамо ту паркирано а пешке се спуштамо, стрмим али такође асфалтираним путем, до самог манастира. Пут, усечен кроз стене, води кроз клисуру па је поглед невероватан.  
Околина – као што смо раније поменули, у околини Ваљева су и манастири: Ћелије, Лелић и Јовања која је најближа манастиру Пустиња и која, такође, има изванредан мед који нисам тако описно дочарала али је, иако потпуно другачији од Пустињског, по квалитету и укусу сигурно једнак 🙂