Манастир Копорин
У неком опуштеном разговору са колегама, чули смо да је у манастиру Копорин велика светиња и да бисмо свакако морали да одемо тамо.. Кажу – веома помаже код разних невоља.. О том манастиру нисмо ништа знали, као, уосталом, ни о већини наших манастира. Сасвим случајно сам (да ли?) долазила до скромних информација али то је било довољно да нас покрене, да пожелимо да одемо. Што би наш народ рекао, са Богом свугде, без Бога ни преко прага.. Увек се пре поласка помолимо Богу, најчешће прво позовемо манастир да добијемо благослов за долазак (распитамо се о времену када је најзгодније да дођемо, да их не бисмо реметили превише) али је, скоро сваки одлазак у манастир, бар за нас, често праћен додатним потешкоћама све док не стигнемо до манастира – онда нестану, као што нестане магла када се појави јутарње сунце. Тако је бар било до сада.
Једне недеље смо се упутили, заједно са пријатељима, ка манастиру Копорин у коме почивају, у цркви, нетрулежне мошти Светог деспота Стефана Лазаревића, сина кнеза Лазара. Много волим старе цркве, спомињала сам већ да просто имам жељу да обгрлим зидове, да наслоним главу на прохујала времена, да ослушнем вишевековне молитве које је сваки камен упијао, иако је јасно, наравно, да су манастири обнављани у скорија времена.. Манастир је, једном речју, прелеп. Као и у већини њих, одмах вас одушеви уредност, цвеће, подшишана трава, ни мрва хаоса, нереда, прљавштине, само оне природне дивне паучине која се понегде провлачи, тек да нагласи да дуго није било кише… Ушли смо одмах у цркву која је одисала духом прошлих времена, могли сте да осетите њену временост, утисак је утолико јачи што још увек постоје првобитне фреске. Стали смо са десне стране цркве и дуго се молили испред ковчега у коме почивају мошти Светог деспота. Било је неколико посетилаца и неких познаника оца – духовника који је седео у летњем вењку и разговарао са њима, љубазно нам дозволивши да фотографишемо (добили смо благослов, тако су нас поучили да је правилно да се затражи и добије или не благослов). Десно од цркве, чим изађете из дворишта (иако сте и даље на манастирском имању) налазе се разне животиње о којима брину вредне монахиње, слике су као из прошлих времена – застане вам дах од мира којим лабуд плови по језерцету, од кока које се лагано шетају двориштем потпуно незаинтересоване за околину. Свако склониште за животиње је уређено са толико љубави, као, уосталом, и цео манастир, све одише том љубављу и нарочитом пажњом – знам да је тако у већини манастира, али овај се баш издваја по томе, мислим да је на првом месту од свих које смо до сада видели. Као да Деспот надгледа и брине о свакој травчици, птичици, о сваком камену, гранчици.. Бди непрекидно и чека нас, да му овакви лудоглави и неверни и грешни, потрчимо у наручје, да га замолимо за помоћ а он је већ има спремну за нас – само нас та нечиста срца држе на удаљености од помоћи. А како да очистим своје срце? Овде, чини ми се, кад бих провела неко време, све ми се чини да би црне мисли и проблеми нестали, нестају чак и за тих пар сати, али кад помислим на свакодневницу у мом, иначе, вољеном граду Београду, који се такође изменио и расте у праву метрополу са свим манама (додуше и неким предностима) које то доноси – осетим само хаос који се полако али сигурно увукао у мене и не дозвољава ми да у потпуности уживам у оваквим тренуцима. Молим Бога и Богородицу да нам свима помогну, да искорене сваку немоћ и болест, сваки траг невере из мене, да бих у радости могла да приђем таквим светињама.
Путићем поред лабудова, спустили смо се до лековитог извора воде која је, како каже народ, изузетно чудотворна и лековита и да се даје и тешким болесницима. Некако увек кад идемо у манастир заборавимо да понесемо већу флашу воде – чудо једно како она друга страна вредно ради 🙂 Дан је био врео а вода ледена иако извор (бунар) уопште није много дубок. Каква разлика у односу на нашу “чесмовачу” – али то и не треба поредити. Извор се налази на почетку шумице кроз коју протиче поток или речица, нисмо сигурни, па смо утабаном стазом мало кренули да прошетамо. Дебела хладовина и влага од потока брзо су нас вратили јер су комарци били немилосрдни – та Божја створења, изгледа, толико су нам се обрадовала да су нас „поздравила“ на себи својствен начин – боцкајући нас.. Али чак ни то није било тако страшно, више је сметало њихово зујање око глава па је та шетња кроз влажну шуму (јер нисмо били адекватно обучени ни обувени) остављена за неки други пут, ако Бог да.
Поседели смо на клупама поред потока неко време а онда се опет вратили милом Деспоту и у његовом дворишту, седећи у хладовини једног дрвета, тиховали и посматрали небо, шуму, удисали мало тог мира, знајући да нас од Деспота дели само један зид Цркве. Посетили смо манастирску продавницу, као и увек, где год постоји, купили неки карактеристичан производ који праве монахиње, помолили се и у капели посвећеној Рођењу Пресвете Богородице, за нас приватно, значајан дан који увек разлије неку дубљу милину у души. Никако нисмо могли да се натерамо да кренемо из ове оазе духовности. Знам да за многе манастире може то да се каже и вероватно сам за још неке тако осетила и написала али овде је тај утисак био најјачи. Безброј пута сам скоро утрчавала у цркву и наслањала главу на ковчег, просто сам осећала очинску љубав.. Можда ће некима то бити смешно, али нема везе.
Жао ми је што нам (лично) често фали мало храбрости и слободе да питамо монахе или монахиње да нам очитају молитву за здравље или да их питамо за неки савет.. И стално имам тај осећај да им нешто реметимо, неки њихов устаљен ритам живота, мира, молитве, рада, одмора… Зато понекад завидим (иако знам да то никако не бих смела) оним људима који у манастир дођу са неком препоруком, познанством или томе слично.. Њима су нека врата отворенија или сам ја то тако (љубоморно) доживела. Али без обзира на то, врата ове манастирске цркве, ковчег са моштима Светог деспота Стефана Лазаревића, широм су отворена за све оне који желе да му се помоле а он ће услишити или не, по вери нашој и вољи Божијој.
Хтела бих да додам да смо читали да је у овом манастиру живео диван монах, отац Сава, да је многима читао молитве за здравље, свако спасење али и за пород брачним паровима, венчаним у цркви. Монахиње кажу да је много случајева забележено да је су молитве оца Саве услишене. Кажу да је имао дивне плаве очи и да је зрачио љубављу. Не знам када се упокојио, схватили смо да је то било у ово наше, скорије време, али жао ми је што нисмо раније знали за њега и дошли по помоћ, жао ми је што је све мање таквих људи, жао ми је што тек сада откривам све благодати живота у вери, жао ми је што још увек врлудам тим путем и немам чврсту веру. Али имам наду, велику наду да ће и наше молитве бити услишене.
Манастир је из XIV века са црквом која је посвећена Светом Стефану, припада браничевској епархији а више информација можете пронаћи на сајту Википедије, нисмо успели да пронађемо податке о овом манастиру на званичном сајту ове епархије:
Контакт телефон: 026 522 173
Време када смо ми посетили овај манастир: 2016.
Како смо ми ишли до манастира Копорин:
За право чудо, једноставно 🙂 Из Београда, ауто-путем ка Нишу, неких стотинак километара и искључили се код Велике Плане. Одмах постоји путоказ за манастир Копорин, пратите га и после неких 8 км налазите се испоред улаза у манастир, све је добро обележено.
У околини је сигурно доста лепих места али ми нисмо били у могућности да их обиђемо, видели смо путоказ ка манастиру Покајница – цркви брвнари у којој смо једном јако давно били па сада не можемо писати о њој али сигурно је вреди посетити.
