Манастир Грнчарица

manastir grncarica

Манастир Грнчарица

Рано јутро, свеже али сунчано довело нас је до манастирских врата ове топле, гостољубиве манастирске породице. Решили смо да послушамо савет једног мудрог монаха и да од сада, пре него што уђемо у било који манастир, цркву, прочитамо макар тропар светитељу коме је посвећен храм а ако можемо, и молитву. На тај начин ћемо, схватили смо, сигурно добити оно што нам је у том тренутку потребно, чак иако ми тако не мислимо. 
Као пчелице, монахиње су ишле својим послом а једна од њих дошла је до нас да нам отвори цркву. Већ у лепим годинама, попела се лагано, ногу пред ногу, уз степенице и мирно седела у цркви док смо се ми молили, целивали иконе, разгледали.. У каснијем разговору са њом, поменула је претходног духовника овог манастира, оца Павла, који се упокојио 2000. године. Чудесан монах је био… Његов гроб налази се уз саму цркву. Из једне дивне књиге коју је припремио схи-архимандрит Гаврило, прво игуман а затим духовник манастира Ралетинац а који се налази на неких 30 километара удаљености од Грнчарице, сазнали смо да су њих двојица били врло блиски, међусобно али и са оцем Аввом Јустином Ћелијским и Владиком Николајем Велимировићем. Колико пуно светости у тако малом броју људи. Мора да су сијали божанском светлошћу. Сигурно су је изливали на све око себе јер и данас, рекли бисмо, видимо тај одсјај у очима монахиња са којима смо разговарали а које су живеле уз оца Павла и оца Гаврила. 
Посетили смо и капелицу која је посвећена Светом Ђорђу. Питали смо је за извор лековите воде за који смо чули да се налази у близини манастира. Показала нам је пут и на наше питање – колико има до извора – одговорила – Сто степеника 🙂 Дала нам је и балон да сипамо воду јер смо ми имали само флашицу. – Узмите, носите – рекла је, долазе људи из иностранства по њу. Неком помогне, неко се исцели, све по вољи Божијој – рекла је. – Носите крст, то је сила највећа, додала је брижно. 
Сишли смо до извора који је посвећен Светој Петки, која се ту јавила неком човеку, једног дана, неке непознате године, како нам је испричала блага монахиња. Можда због дивљења према њој и због љубави према Светој Петки, снажно смо осећали присуство ове светитељке. Није нам први пут да идемо на извор за који чујемо да из њега тече света вода али овде смо се са великим страхопоштовањем приближавали Извору. Богата шума којом је извор окружен, одвајала нас је и физички од целог света и садашњег времена. Јарко жуто лишће, као злато, пресијавало се на јутарњем сунцу, шуштећи под нашим ногама. Ветар је био благ, тек толико да заталаса ваздух и препусти гравитацији преостало лишће са грана. Пригушен жубор свете воде допирао је из подножја шумарка. Вода је била ледена. И веома питка. Вратили смо се лагано до манастира, уз оних сто степеника 🙂 Поред нас је прошла једна, чини нам се, још старија монахиња, носећи две канте. Понудили смо помоћ али она је одбила уз ведри смешак, као да носи перца и рекла – Не, не, па и теби је тешко 🙂 Слатке, миле, ведре монахиње, веома снажне и несаломивог духа! Оне млађе, ништа мање вредне, ништа мање радосне, такође су непрекидно радиле, заустављајући се само ради молитве у цркви или ради гостопримства. 
Растали смо се са жељом да молимо Господа једни за друге и са надом да ћемо се видети у пролеће. 
Оставили смо их да и даље вредно раде. Мирисао је купус, коке и гуске су се растрчале по свом дворишту, пси чувари су нас поздрављали. Њихов лавеж мешао се са цвркутом сеница које су вредно тражиле доручак. Сунце је већ било високо на небу када смо кренули. Живели смо два сата, помислила сам, то је био најјачи утисак који смо понели. Ту смо осетили живот у својој лепоти и тежини. Чули смо звуке живота, као кад чујемо дечју грају која се играју испред зграде, слична радост владала је на оба места 🙂 

Манастир је по предању највероватније задужбина краља Драгутина са краја 13.ог и почетка 14.ог века. Писани траг указује на постојање манастира у 16.ом веку. Храм је посвећен Светом Николају Мириклијском (Светом Николи) а капелица је посвећена Светом Великомученику Георгију (Ђорђу) и припада Епархији шумадијској а више информација можете пронаћи на званичном сајту Епархије шумадијске

http://www.eparhija-sumadijska.org.rs/

Контакт телефон: 034 865 197 

Време када смо ми посетили овај манастир: новембар 2018. г. 

Како смо ми ишли до манастира Грнчарица: 
Ауто-путем Београд – Крагујевац, искључили смо се на искључењу Баточина. Манастир се налази у месту Прњавор. После неких десетак километара, испред кружног тока наилази се на путоказ за манастир Грнчарицу. Потребно је на самом кружном току скренути на другом искључењу – нема додатног путоказа па се лако може погрешити. На том скретању налази се ЕНМОН (тако се препознаје право скретање). Затим се на следећем раскршћу скрене десно, прати се пут можда један километар, затим постоји путоказ да се скрене лево ка манастиру и селу Прњавор још нека три километра и стиже се до манастира. 

Околина – у околини манастира Грнчарице је, већ неколико пута поменут Крагујевац са својим многобројним манастирима и излетиштима… Такође, овога пута смо прошли кроз неколико села у околини Крагујевца и било смо подједнако одушевљени и гостољубивим људима и природом 🙂 

Grncarica1
Grncarica3
Grncarica6
Grncarica7