Манастир Лелић
Са двадесетак година покушала сам да читам књиге светог Владике Николаја Велимировића. Прерано за моју грешну, тада младу, душу. Његове речи су ми деловале строго и нисам много разумевала од свега написаног. Тако су књиге, иако прочитане, остављене на полици да чекају неко друго време. Једини цитат Владике Николаја који ми је тада остао урезан у сећање гласи:
„О три ствари не жури да говориш: о сутрашњем дану док не сване, о туђем греху док се не сетиш свога и о Богу, док не утврдиш своју веру у њега“. Нешто ми се чини да ни један од та три савета нисам баш у потпуности усвојила.
Године су прошле, ја постала само старија и грешнија али некако су руке опет дохватиле књиге светог Владике. Сада је била потпуно другачија прича, потпуно други утисак. Јесте постојала озбиљност у његовим исписаним редовима, мање се осећала благост – не као у речима оца Тадеја али то ни не треба поредити. Сада ми је свака Владикина реч миловала душу, па, чак иако и сада нисам баш све разумела, ипак сам била жељна да упијем сваку његову реч. О Владики Николају многи учени, добри и мудри људи написали су толико тога. Моје речи би само звучале смешно и, бојим се, некако бих унизила све оно што он представља.
Зато ћу само рећи – много сам желела да одемо у овај манастир, пре свега да замолим опроштај што сам га пре толико година сматрала тако строгим да ми то никако није ишло уз љубав Божју, али, Боже, опрости, колико глупости стане у моју главу, чудо једно!
Једног дана, мој муж је позвао манастир (била је субота, пролећни дан) и питао да ли бисмо могли да дођемо, да ли би хтели да нам очитају молитву за здравље пред моштима Светог Владике. Љубазни монах је рекао да можемо да дођемо и ми се упутисмо тамо. Није тежак ни много далек пут из Београда, доста брзо се стиже али ја сам била у таквом страху од тога да ли ће ми Свети Владика дозволити да приђем, уопште, његовим моштима, да ли ће хтети да ми помогне…
Чим смо прошли кроз капију Лелића, мени су већ текле сузе.. Топао дан, црква пријатно свежа, празна, није било никога. Мој муж је отишао да потражи некога да нам очитају молитву а ја сам, сама у цркви, стајала испред затвореног сандука са моштима Светог Владике и јецала… Нисам сигурна шта ми је све пролазило кроз главу, сви греси, све муке, несреће, болести, правде, неправде, туге, среће али пре свега нека свесност своје ништавности, ту поред њега.. Ушао је један монах са још једним човеком коме је било потребно прочитати молитву над моштима. Прекрстио се, очитао молитву и отворио сандук. Мислила сам да ћу се онесвестити од бујице осећања. Истовремено ме је било страх и опхрвало ме такво кајање да нисам могла да престанем да плачем и грцам и гушим се у сузама, потпуно узалуд покушавајући да их зауставим.
А онда сам се наслонила на ивицу сандука, који је доста уздигнут, и у себи понављала вапај да ми Владика помогне и реши ме мојих мука да бих могла да живим у здрављу и миру. Након завршетка молитве, монах нам је рекао да целивамо мошти које су биле прекривене свечаном одеждом и крст који се налазио на његовом телу. Једва сам успела да се попнем на прсте и да се истегнем како бих целивала крст – то је била највиша тачка, најближе уснама. Невера у мени, утерала ми је страх у кости од мртвог тела али, на моју велику срећу и захвалност, успела сам да осетим да је он живљи од свих нас заједно. Монах затвори сандук и рече: „По вери вашој нека вам буде, на здравље и спасење.“ Било ми је много лакше, као да сам скинула џак од баш много килограма са леђа, па смо сели у двориште да сачекамо игумана, да поразговарамо са њим, такав је био договор – али не иде увек све како прижељкујемо. Монах који је читао молитву мени и том неком младићу, једноставно је одвео младића код игумана и после скоро два сата чекања, одустали смо, сели у кола и вратили се кући. Чули смо приче да је игуман Авакум изузетан духовник и баш смо желели да поразговарамо са њим али верујем да је мука тог младића сигурно била већа од моје и да је њему тада помоћ игумана била потребнија. Такође, срећа због тога што је свети Владика допустио да се помолим над његовим (отвореним) моштима и да целивам крст положен на његовом телу, била ми ја сасвим довољна да ми се нека милина прошири венама. Ни сад ми није јасно како сам успела да дохватим уснама онај крст јер је предалеко за моју висину, као да сам, за потребан тренутак, порасла пар центиметара. Верујем како то може бесмислено да звучи, али тако је било.
Посетили смо манастирску продавницу у којој смо купили диван багремов мед који сав мирише на ливадски 🙂 Купили смо књигу Пролог по најповољнијој цени коју смо икад видели (три пута је јефтинији од истог издања у Београду) и мало њиховог сушеног босиљка. У оквиру манастира налази се и музеј посвећен Светом оцу Николају, са доста његових предмета и осталих ствари, списа и фотографија из тог времена…
Утисци су били прејаки, ми гладни а врућина велика па смо у повратку пожурили кући, нисмо свраћали у манастир Ћелије, поред кога, практично, пролазимо. Отишли смо из манастира Лелић, са жељом да се опет вратимо, ако Бог да. То јесте новији манастир али мошти светог Владике чине да осећате небески мир, чим крочите кроз капију. Рекли су нам да се мошти, које су потпуно очуване, отварају на свакој литургији недељом и празником али и по потреби, кад замолите, ради неке нарочите муке, у шта смо се и сами уверили.
Надам се да ће дати Бог да опет тамо одемо и да попричамо са игуманом, у нади да ће нас посаветовати како да прођемо кроз све буре што мање оштећени, како да ојачамо своју веру, како се то препушта сва брига Господу…
Првобитна црква, која је постојала око 70 година, постала је манастир 1996. године, са црквом која је посвећена Преносу моштију Светог владике Николаја Мириклијског, припада Епархији ваљевској а више информација можете пронаћи на званичном сајту Епархије:
http://www.eparhijavaljevska.rs/index.php/2010/03/08/zitije-svetog-oca-naseg-nikolaja-lelickog/
или на сајту Википедије
https://sr.wikipedia.org/sr-
Контакт телефон: 014 357 5135
Време када смо ми посетили овај манастир: 2016.
Како смо ми ишли до манастира Лелић:
Из Београда смо ишли Ибарском магистралом и скренули на пут ка Ваљеву. Кад већ уђете у град, свуда постоје врло јасни путокази за манастир Лелић, само их пратите и на неких 10-12 км од Ваљева, узбрдо, наилазите на манастир Лелић.
У околини, тачније, 2 километра пре него што се дође до манастира Лелић, налази се манастир Ћелије, који свакако немојте пропустити. У околини је и река Градац, кажу да спада међу најчистије реке у Србији и многи људи праве излете, ми нисмо, али верујемо да је изузетно уживање.
