Манастир Јазак
Манастир Благодатног Осмеха, тако бих га сада, након посете, назвала. Али редом… 🙂
Нисмо први пут на Фрушкој гори. Неке манастире смо већ посетили а сада смо желели да одемо у манастир Јазак о коме ништа пре одласка нисмо знали. Обично потражимо информације на интернету али овога пута није било времена, само смо сели у кола и кренули. Касније смо прочитали да се на око 2 километра од овог манастира налазе и остаци старог манастира Јазак. За следећи пут, ако Бог да 🙂
Када смо пришли манастиру, још на паркингу осећали смо се па, најтачније је, добродошло :). Околина је дивна, лево од манастира уздиже се зелени пропланак на чијем врху се налази, мислим, манастирско гробље али чак ни та чињеница није била депримирајућа 🙂 Путић, поред манастира, води преко једног мостића испод кога је протицао суви, потпуно исушен – простор – можда у пролеће надође вода, не знам… Ни ово лето није баш сушно али, воде није било. Са дна корита речице штрчало је најразноврсније камење, цигле и остаци много чега што нисмо могли да растумачимо. Дрвеће са великим стаблима уливало нам је осећај стабилности, сигурности. Кад год угледам старо стабло, помислим, ко се ту све састајао, ко се хладио у његовој великој сенци, ко се крио иза густине његове крошње… Тако дебела стабла су непогрешиви сведоци прошлих времена. Али ћуте. Или говоре језиком, нама недокучивим.
Паркирали смо се (постоје предвиђена места за паркинг) и нашли смо се испред лепе решеткасте гвоздене капије иза које се крила прелепа малена башта, као предворје манастира. После десетак корака, наилазимо на стара дрвена полукружна врата и са десне стране натпис „позвоните“. Позвонили смо иако је све било отворено. Монахиња је провирила из продавнице удаљене 20ак метара и махнула руком да слободно уђемо. Добили смо благослов да сликамо али не унутрашњост цркве – мада су неки људи који су ту били фотографисали мобилним телефонима, ми се ипак нисмо усудили. На интернету се могу наћи и те слике, колико сам видела.
Кад уђете у цркву, скоро испред олтара, са десне стране је светло плави ковчег са моштима Св. Цара Уроша Нејаког а изнад ковчега његова насмејана икона! И уместо да се расплачем, као што ми се обично деси или да будем бар озбиљна у покушају да се достојно помолим над моштима, моје лице се развукло у веома широк и срећан осмех. Нисам до сада често видела свете који се баш смеше на иконама али ова икона је заиста загревала срце радошћу, једноставно сам се и ја смешила и нисам могла да скинем осмех са лица. Св. Цар Урош Нејаки, син јединац Цара Душана Силног и царице Јелене, био је седми и последњи владар из лозе Немањића. Како смо схватили, над његовим моштима дешавала су се многа исцељења.
У истом нивоу али са леве стране, налази се други плави ковчег у коме се налазе мошти Св. Анастасије из 3. века. Изнад тог ковчега налази се икона Богомајке, такође, насмешена. И, моја реакција била је иста – осмех, осмех… Велика радост која је исијавала са икона Богомајке и Светог Цара Уроша Нејаког, преливала се и на мог мужа и мене.
Љубазна монахиња нам је рекла да се ту налазе, ако смо добро разумели, и мошти Св. Мардарија Америчког, недавно канонизованог, затим део моштију Светог владике Николаја Жичког као и још неке реликвије…
Веома радосни, изашли смо из цркве, купили нешто од манастирских производа. Сестринство овог манастира се бави и шивењем свештеничких одежди а у продавници је могуће купити и српско платно са везом (намењено за хаљину, кошуљу, стољњак, јастучницу…).
При одласку, испратила нас је дивна башта, као у скоро сваком манастиру, богата, уредна, мирисна и, бацивши поглед на двориште и стабла јабука која су личила на сорту јабуке петроваче, кренули смо са осмехом, по узору, ако смем тако да кажем, на насмешене иконе Богомајке и Светог Цара Уроша Нејаког, чији нас је осмех грејао изнутра, нежно додирујући сам центар душе…
Манастир је из XV/XVIII века са црквом која је посвећена Силаску Светог духа на апостоле, припада Епархији сремској а више података можете пронаћи на званичном сајту Епархије сремске: www.eparhija-sremska.rs/manastiri/jazak/
Контакт телефон: 022 468 864
Време када смо ми посетили овај манастир: јул 2018.
Како смо ми ишли до манастира Јазак:
Из Београда, ауто-путем ка Шиду, искључили смо се на Руму па смо, пратећи тај пут, ишли неких 20ак километара до места Врдник, у коме се налази путоказ ка манастиру Јазак, до кога је још нешто мање од пет километара, са јасним путоказима.
У околини је цела Српска Света Гора! Сви фрушкогорски манастири. Ми смо обилазили дневно два или највише три манастира. За више нисмо имали духовне снаге. Сви утисци би се помешали па смо се враћали изнова како бисмо сваки манастир доживели на јединствен начин јер је, сваки за себе, баш такав 🙂
