Манастир Куманица
У повратку из манастира Ћириловац, Црна Гора, ка Београду, пожелели смо да одемо у манастир Куманицу. Нисмо имали много времена и због тога ми је веома, веома жао јер су људи које смо тамо срели, изузетно љубазни и расположени да угосте, поразговарају..
Необично је да се манастир налази у Србији али тек кад пређете гранични прелаз Србије ка Црној Гори а пре него што уђете у Црну Гору, са леве стране, тик уз пут, налази се предивно манастирско здање. Опет тај чаробни осећај искорака у прошлост.
Лепо уређен паркинг, диван улаз кроз полукружну капију и ту сте, за трен – враћени вековима уназад. Прво смо наишли на наткривен трпезаријски сто који може да прими доста људи, на ком су стајали бокали са соком и тањири са колачима. Љубазни отац Николај, ненаметљиво нас је понудио да се одморимо и послужимо. Он је ту седео са неколико људи у пријатном разговору, личило нам је. Мало смо поседели и кренули у обилазак – манастирско имање је некако дужинско – у низу, на крају долазите до мале цркве у коме се налазе мошти Светог Григорија Куманичког и мошти још светаца.. Приликом ранијих археолошких ископавања пронађен је и саркофаг непознатог свеца о коме наш народ испреда многобројне приче. Ипак, оно што је сигурно је да се и у овом манастиру осећа вишевековни мир, да људи разних вероисповести долазе да би пронашли лек за своју муку а, како нам је речено, најчешће долазе парови који још увек немају децу. Манастир је делимично уклесан у стене па све делује као наслоњено на прошлост, као да сте једном ногом у стварности а у плућима осећате дах прохујалих времена, прочитаних молитава, одржаних литургија, спокој светих људи који почивају на том тлу… А све то стане само у један (у)дах.
Поред манастира је извор лековите воде, кажу посетиоци које смо срели, да лечи све болести, наравно, потребно је веровати – чувена реченица, реченица која мени лично задаје много муке. Верујем а опет, чини ми се да Господ ретко услиши моје молитве. Свесна сам да је и то за моје добро али немам ту сигурност и смиреност, да све прихватам такво какво јесте, без обзира шта ми се дешава у животу. Стално бих да утичем на Божје одлуке 🙂 Мој проблем са вером није сумња у лековитост моштију или воде – у то сасвим верујем, али због тога што је у мени јако развијена сујета (а ја сам то до скоро сматрала скромношћу), оно у шта не могу да верујем је да заслужујем да мени буде пружена та помоћ – ето, то сам ја сматрала својом скромношћу а уствари, то показује да ми је вера у Божју љубав и милост, слаба. То сам негде прочитала, наравно, ја нисам толико ни бистра ни мудра да би ми то пало на памет (или ту негде:)), написали су то неки паметни људи а мени је требало много, много пута да прочитам ту реченицу па да схватим њено значење. И да у њу поверујем. Али када сам поверовала, осетила сам да је погодила центар мога срца. Код мене је баш таква ситуација.
Али да се вратим овом манастирском драгуљу који је веома, веома необичан. Поред невероватне лепоте и молитвене атмосфере, нас је обузео неки осећај мистике (јасно ми је да то баш и није идеја православних манастира, само пишем како смо ми то доживели). Чинило нам се да ће се сваког тренутка из неког кутка појавити средњовековно обучен мушкарац или жена. Боравећи у маленој цркви, целиваући мошти, нисмо могли да избегнемо осећај да се налазимо у веома великој светињи, да су невидљиви чувари овог дивног манастира присутни све време, трудећи се да нам испуне богоугодне молитве. Овде нам се чинило да то заиста осећамо. Лепота и дубока молитвеност и духовност која окружује цео манастир, чак посебно укључујући те необичне стене, нас су оставили без даха. И без много речи 🙂 Надам се да ћемо ускоро моћи поново да одемо, овај пут, ако Бог да, да останемо мало дуже и да покушамо да поразговарамо са оцем, чинило нам се да бисмо могли да чујемо душекорисне савете.
Манастир датира највероватније из 13. века, мада се помиње и 16. век као период настанка, са црквом која је посвећена Светом арханђелу Гаврилу, припада Милешевској епархији а више историјских података можете пронаћи и на овим линковима:
Како смо ми ишли до манастира Куманица:
Од Београда, преко Златибора, па путем према Црној Гори, преко Пријепоља и Бродарева. Кад прођете гранични прелаз из Србије ка Црној Гори а пре него што прођете кроз гранички прелаз Црне Горе, поред саме реке Лим, скрените лево преко једног мостића и ту сте, пред вратима безвремена.
Контакт телефон: 065 997255
Време када смо ми посетили овај манастир: Јун 2016.
