Манастир Светог Романа
Муке притисле а једна добра пријатељица, знајући делимично ситуацију, послала ми је линк са насловом који је говорио да се све добронамерне жеље испуњавају у манастиру Светог Романа.. Наравно, одмах сам пожелела да одем – мало ко не би кад прочита такав наслов… Тражећи по интернету како да дођемо до тог манастира, збуниле су ме информације да се манастир налази у близини Алексинца.. Он је, у ствари, са друге стране ауто-пута:-). Сам прилаз манастиру је диван, почиње зеленилом, са два извора која добијају воду, Бог зна одакле, чини се из стрмих, шумовитих стена које наткриљују ова два извора – за један кажу да је вода нарочито добра за здравље очију, за други – да је иначе добар за све бољке и муке… Има довољно места за паркинг а онда стазицом прилазите манастирској капији. Мој први утисак био је – како је мален и стар манастир! Прочитала сам да потиче из деветог века, још пре поделе хришћанства, и наравно да је рушен, паљен, обнављан… Али упркос свему, осећа се мир и радост вишевековних молитава, осећа се дух прошлих времена. Неки манастири одају такав утисак – као да су ванвременски, застали у тренутку када су били у зениту своје славе и тако остали да сачекају нас, нове вернике који још лутају у потрази за тим осећајем спокојства, очекујући да ће нам се испунити добронамерне жеље, да ћемо оздравити, живети у благостању, под Божијим окриљем..
Утиску „маленог“ манастира потпoмажу и ниска врата за улазак у манастир – са обе стране су врата те величине да само дете може проћи без сагињања, мислим да су нижа од 1,5м. Објашњено нам је да су тако намерно направљена да би спречила нападаче који су на коњима улазили у манастир, пљачкали га и уништавали – сад су морали, макар то, да коње оставе испред манастира.. На једној страни зида је и рупа у којој је и сада топовско ђуле које је погодило манастир али није експлодирало. У порти манастира налази се гроб руском јунаку Рајевском (по коме је, већина људи то већ зна – Толстој градио лик Вронског из „Ане Карењине“). По предању, његова мајка мошти је пренела у Русију а, по његовој жељи, срце му је остало ту, у Србији, крај зидина манастира Светог Романа.
Одмах поред манастира уздиже се стари торањ у коме су давно лечили душевно оболеле а до њега је и манастирска продавница где можете купити разне манастирске производе, као и уље из кандила над моштима Светог Романа – овде се то свето уље не наплаћује (иако ни дословно нема цену), ви оставите новца колико сте у могућности.
Ушли смо у цркву – ако је споља изгледало да има мало простора, сада ми се учинило још мање, није била само оптичка варка. Али тако је слатка, топла црква, тај дух старина за којим увек чезнем, овде ме је потпуно обузимао. Додиривала сам зидове с љубављу их милујући и вероватно делујући осталим малобројним посетиоцима као потпуни чудак… Али то је заиста јаче од мене – потреба да се наслоним или додирнем зидове прохујалих времена – кад бих кап мудрости могла да упијем, бар…
У одвојеном делу црквице, као посебна капелица, са уским ходником дужине неколико метара, налазе се мошти Св. Романа, испред њих његова икона, а изнад иконе и моштију гори кандило. Ушли смо са страхопоштовањем и надом. Љубазни монах, ведрог лица дочекао нас је са широким осмехом, примио нас је једног по једног, могли смо да се исповедимо, питамо за савет, било шта, да изнесемо свој проблем.. Саслушао би, посаветовао, очитао молитву а онда је рекао, са неизбежним ведрим осмехом – да свако ко једном дође у овај манастир, обавезно се опет врати, да Св. Роман заиста испуњава све добронамерне жеље..
У нашем случају, то је потпуна истина. Само вас преплави осећај да је све добро, да ће добро и бити, да нас Бог чува и штити, да нас, ипак, није напустио као ми њега, најчешће..
Кренули смо назад али бар три-четири пута сам се враћала до капелице Св. Романа да још једном целивам његову икону, да га још једном замолим… Сузе само лију, непрекидно.. Једва смо се одвојили и кренули.
Вратили смо се кући, пролазили су месеци, главна жеља за коју сам молила се испунила, али појавили су се други здравствени проблеми. Једно после подне, веома уплашена, замолила сам мужа да позове манастир Св. Романа, да им каже да смо били код њих и да их замоли да се помоле за моје здравље.. Са великом љубазношћу су рекли да ће то урадити. Ових дана сам прочитала на неком сајту да такво звање телефоном није ни упутно ни културно, али ја стварно то нисам знала. Чак сам (вероватно препотентно) мислила да је то само мени пало напамет, нисам ни помислила да је то „инстант“ молитва већ само жеља срца да се, уз моје молитве, помоли још неко, много чистији и ближи Богу него што сам ја.
Ове године, 2017., враћајући се са прегледа код Др Горохова (лекар из Москве) који је отворио ординацију у Великом Шиљеговцу, опет смо били у манастиру Светог Романа. Да се захвалимо и да опет замолимо за испуњење још једне жеље. Док ово пишем, још увек не знам да ли се испунила али знам да сам пријатељици дала водицу која је лековита нарочито за очи као и уље из кандила над моштима Св. Романа и да јој је током две-три недеље изузетно помогло са проблемом на очима који је, иначе, захтевао радикалнију лекарску интервенцију, односно, хирушки захват.
Заволела сам Св. Романа и, иако сам раније слушала неке познанице које су говориле да нарочито воле неког од светих, памтим колико ми је то било чудно, а сада сам, ето, и ја нарочито заволела Св. Романа. Гледам његову иконицу, повремено га замолим за помоћ, нажалост – недовољно срчано – па и овим путем молим Бога да нам свима, како кажу – надометне вере – која нам, а мени сигурно, недостаје. Волели бисмо да у некој од наредних посета, ако Бог допусти, упознамо и игумана овог манастира за кога народ каже да је изванредно мудар и образован човек.
Што се тиче непосредне околине, мислим да није могућа ни шетња у околини манастира, мада нисам у потпуности сигурна, у сваком случају, налази се веома близу ауто-пута Београд-Ниш (или обрнуто :-)) – а нема ни дашка те буке.. Како год, једва чекам да одемо поново.
Додатак – јун 2017 – само да додам да ми се и друга жеља, Богу хвала, испунила. Обе су, лако је схватити, биле здравствене природе, могу само да кажем да сам захвална Богу, Богородици и Светом Роману што и нама, маловернима или недовољно вернима, испуне понекад жељу. Још само кад бих могла да будем добра и достојна њихове милости…
Манастир је из IX века са црквом која је посвећена Благовестима Пресвете Богородице и припада Нишкој епархији. Више информација можете пронаћи на званичном сајту Епархије нишке https://eparhijaniska.rs/manastiri/manastir-sv-roman
Контакт телефон: 037 867 210
Време када смо ми посетили овај манастир: 2016., 2017. , 2018., 2019., 2020., 2021.
Како смо ми ишли до манастира Св. Романа:
Кренули смо ауто-путем из Београда ка Нишу и искључили се на искључењу Ражањ, што је неких 170 км од Београда (зависи из ког дела крећете). Затим имате још неких 25 км, пратећи пут за село Прасковче (даље би се наставило ка ка Рибарској бањи). Манастир се, када се иде из Београда, налази са десне стране ауто-пута и постоји путоказ, велика табла на скретању – одвајању ка манастиру.
У околини се налази диван манастир Ђунис (неких 6-7 км удаљен) а мало даље и Рибарска бања, у подножју моћне планине Јастребац (удаљена мање од 30 км од манастира Св. Романа), коју смо посетили ван сезоне па не бисмо могли много рећи о услузи, осим да нам та бања личи један мали затворен парк са дивним шеталиштем изнад бањског комплекса, са стазама кроз шуму.. По ободу парка налази се неколико старијих вила. Приметили смо и мање базене са водом која је мирисала на сумпор. Уопштено, верујемо да се тамо може провести пријатан дан, осим дискретног мириса сумпора који се није много даље ширио од базена. Занимљиво је да на путу ка Рибарској бањи, са леве и десне стране пута има много расадника који продају углавном зимзелене саднице, мада се нисмо заустављали да питамо за цену.
