Манастир Ковиљ
Радије бих га назвала „манастир рода“ 🙂 Негде смо прочитали да је овај манастир, између осталог, „опремљен“ дивним офтамологом, оцем Ермолајем, који у својој скромној ординацији у манастиру, оридинира потпуно бесплатно, прегледајући све који дођу, наравно, потребно је само најавити се и договорити термин јер он је, ипак, монах који, као и сви монаси, није никад беспослен.
Кроз село Ковиљ, „родном“ улицом, односно улицом која на свакој бандери, са обе стране, има на врху гнездо на коме мирно бораве парови рода, најчешће са младима.. Како бандере нису много високе, роде гледате скоро из првог реда, што би се рекло:) Не знам зашто али поглед на њих, исто као и поглед на небеску дугу, разлије ми неку милину у души и у том тренутку мислим да је све дивно, да само добро постоји. Просто, ни једна лоша мисао не може у том тренутку да ми прође кроз главу, не дају дугачки кљунови, не дозвољава дивна белина раширених крила.. Дакле, та прелепа улица води вас до великог и уређеног паркинга испред самог манастира. Велик манастир, богатим зеленилом уређен, са дивним цвећем и негованом травом, са великим двориштем, чинио је да се осећате пријатно, добродошло.. Ординација се налази у конацима а они личе на унутрашњост војвођанских двораца, такав је, старински, и намештај у чекаоници „ординације“. Заиста, као да сте закорачили у прошлост, бар један и по век, али у оно неко мирно време, када су господа и обичан народ живели у међусобном миру и разумевању, макар накратко…
Диван је лекар, једина мана, ако се тако може то назвати, је недостатак комплетних (и савременијих) уређаја који би омогућили комплетну дијагностику али и овако је веома корисно. Први пут сам се код лекара осећала као човек који је дошао по помоћ и то и добио а то је, нажалост, бар у нашем случају, у данашње време, реткост.
Некако се догодило да је смо тог дана били у друштву једног тренутно слободног монаха који нас је мало провео по манастиру, показао нам унутрашњу капелицу, зимску, у којој су се тада одржавале службе јер је црква била у поступку реновирања… Негде смо прочитали и да имају пуно младих на лечењу и одвикавању од разних болести зависности али да су смештени даље од манастира а да редовно присуствују службама, вредно раде на економији и да има пуно побољшања код многих.. Свака част свима. Никоме ту није лако..
Летњи ветар је лагано пиркао, у пријатном разговору време је брзо пролазило па смо се поздравили са оцем и пре повратка свратили у манастирску продавницу у којој, поред разних производа, можете купити и сок од ароније коју они сами гаје на свом имању и сами га, такође, свакодневно користе, по савету, ракијска чашица дневно.. Да не заборавим да додам, ово је манастир у ком можете заказати духовни разговор са неким од отаца, само морате бити веома упорни да их добијете телефоном и закажете. Ми то још нисмо урадили али, надамо се, даће Бог. Такође, у тој продавници можете купити и природне сапуне, мелеме… Изашли смо из манастира и кренули да обиђемо околину. Видели смо да у непосредној близини постоји једна чарда. Ушли смо у чарду, која се налази у дебелој хладовини, на самом дунавском рукавцу, са терасом изабаченом изнад воде. Иако је доста стара, са све пауковима из неког давног времена, са мачком која вам се умиљава јер зна да вам је на менију њена омиљена храна, са невероватно укусном и свежом (а јефтином) рибљом чорбом, ипак нам је било врло, врло пријатно, чак нам ни паучина ни похабани столови, столице, ништа нам није сметало. Онда смо мало прошетали и схватили да је ту природни резерват Ковиљск-петроварадински рит, да је Дунав удаљен само пар километара. Са обале смо посматрали чапље и друге птице, пецароше који су у потпуном миру гледали у шарени пловак а у позадини, непоновљиве роде, вредно су храниле своје младе, спремајући их за јесењи пут ка југу..
Провели смо један веома леп и романтичан дан, посетилаца скоро да уопште није било, можда случајно а можда манастир и није довољно посећен иако је тако близу ауто-пута.. Морала бих само још да споменем да смо у повратку стали у центру села испред једне куће, где је једна жена продавала виноградарске брескве, тако је рекла да се зову. Мирисале су дивно, божанствено али на око су биле врло, рецимо, неугледне. Купили смо само два килограма па ево, и сада, две године касније, не могу да се накајем што их не куписмо више. Тако слатку, мирисну и укусну брескву никада нисмо пробали. Надам се да ће бити прилике да и овог пролећа или лета одемо у посету овој дивној оази и наиђемо на исте брескве, на исти спокој и добродошлицу.
Манастир је из 13. века, према неким изворима, са црквом која је посвећена Светим арханђелима Михаилу и Гаврилу, припада Бачкој епархији а више информација можете пронаћи на сајту Википедије.
Како смо ми ишли до манастира Ковиљ:
Пут је веома једноставан, ми смо ишли ауто-путем Београд – Нови Сад и искључили се на искључењу за Ковиљ. Ако боље погледате са леве стране, када идете у правцу из Београда ка Новом Саду, манастир се и види, у даљини. Дакле, уђете у село Ковиљ, постоје путокази за манастир а за сваки случај, увек можете питати најновију генерацију природног џи-пи-еса, верзија 2017 – људе, домаћине 🙂 Сви ће вам показати правац, и то, најчешће са задовољством.
Контакт телефон: 021 2988 020
Време када смо ми посетили овај манастир: Јун 2014., Јул 2015., Октобар 2015., Април 2018., Јул 2021.
У околини је, наравно, Нови Сад, Фрушка Гора, Сремски Карловци… Све дивне локације које можете посетити.
