Манастир Преображење (Овчарско-кабларска клисура)
Одавно желимо да обиђемо манастире Овчарско-кабларске клисуре. Делују тако поносно, стабилно, пркосе гравитацији и ко зна чему све још и деценијама их посматрам, кад год идемо тим путем, дању или ноћу. Увек су ми изгледали као мали замкови, високо постављени, тешко приступачни, као да желе да одбију а не да привуку људе, као да желе да само упорни и предани – посете баш те манастире.
Међутим, у једном разговору са неким добрим и мудрим људима, рекоше нам да би било врло душекорисно да посетимо манастир Преображење у Овчарско-кабларској клисури и, ако можемо, да поразговарамо или са игуманом или са неким другим оцем који буде слободан, да нас поучи око дилема које смо имали.
Нама је само требао тај мали ветар у леђа и већ смо контактирали манастир, питали за благослов да их посетимо и доста брзо и лако их нашли – за разлику од мојих маштања из доба детињства, овај манастир је веома приступачан или је то бар постао у скорије време, с обзиром на то да је морао бити премештен са свог првобитног места. Како нам је речено, Владика Николај је још давне 1940. године, приликом освештавања манастира дао благослов да овај манастир живи по светогорском правилу, што значи да има, пре свега, мисионарску улогу и да нема свој извор прихода у смислу парохије или имовине. И, колико смо схватили, то правило се поштује и данас.
Паркирали смо се у хладовини и кренули ка манастиру. У даљини (и висини) се видела испосница Светог Саве али, упркос великој жељи, овога пута, нисам имала снаге да се попнем до горе. Монаси кажу, треба им неких 45 минута да се попну – за мене је то бар 3-4 пута више времена – са малом вероватноћом (или вером) да ћу уопште имати снаге да се попнем, без обзира колико да траје… Талас самосажаљења није ме ни овог пута мимоишао. Појавише се сузе беса и туге, иначе, мени добро позната комбинација, па још слабе вере. Срећом, Богом дан ведар дух, не дозвољава ми да дуго будем таква. Више ми се допада радост и сузе умиљења, да их тако назовем – то су оне миле сузе које ме само у ретким тренуцима обузму, искључиво у некој цркви или манастиру, понекад пред неком иконом, понекад пред неким човеком. Имам утисак да ми умивају душу изнутра и у том тренутку осећам се баш добро и срећно и имам жељу да загрлим и пољубим цео свет – нажалост, то осећање се ретко појављује и врло брзо прође. Некако увек успем нешто да урадим што тај осећај брзо удаљи од мене.
Ушли смо у двориште а онда десно у црквицу, која је тако малена. У првом делу, које је као предворје цркве, стајао је један монах и разговарао са људима, упућивао их, неки су чекали оца за духовни разговор, неки су се распитивали о цркви и манастиру, неки су дошли другим пословима.. Овде бих искористила прилику да ставим једну малу напомену – често нам се деси да када идемо у неки манастир, испред улаза, на вратима, буде истакнута табла са упутством да се не користе мобилни телефони, не уводе куце и да жене и мушкарци улазе пристојно обучени – што би значило да жене морају бити у дужим сукњама, са покривеним рукама, макар са кратким рукавима и са марамом на глави а за мушкарце да имају дугачке панталоне и такође, макар мајицу са кратким рукавима или кошуљу. Током обилазака, схватили смо да су негде правила изузетно строга до те мере да вас неће пустити да прекорачите праг ако нисте прописно одевени али постоје и манастири где су монаси доста флексибилнији по овом питању. Уопште ми није намера да судим ни тумачим ово правило већ само да скренем пажњу јер ми ретко идемо само у неки манастир, најчешће направимо излет који подразумева шетњу кроз природу, шуму, пећину… а то је прилично незгодно ако сте у сукњи а, нарочито када је врућина, пријатније је бити оскудније обучен – зато не би било лоше да у једну кесу спакујете и гардеробу која је прикладна за посету манастиру, па ако се појави жеља.. Нама је штета је да пропустимо прилику да посетимо манастир јер нам се често деси да ту напунимо „батерије“ за само пар сати, у односу на десетак дана одмора на другом месту, бар 🙂
У сваком случају, ми, као (гардеробно) искусни верници, били смо опремљени ваљано и ушли смо у цркву, која је мамила као сигурно уточиште од свега лошег што споља вреба. Мила, топла, преплављена миром, молитвеним духом, тихом радошћу, иако слабо осветљена, исијавала је љубав. Као што сам више пута поновила, веома ми је жао што мој речник није довољно богат да би описао дубину осећаја која нас некад преплаве. Много више осетимо него што можемо да искажемо. Није увек тако, зато врло искрено, трудећи се да не пишем у фразама, напишем тачно оно што осетимо, речима које су нам доступне. Као и увек, то је само наш утисак, на сваком је да се увери у исто, слично или супротно, ако зажели.
Помолили смо се а онда упитали младог монаха са ким бисмо могли да поразговарамо. Ускоро је дошао један старији отац. Ех, какав диван, ведар монах са очима боје неба али није само боја оно због чега то помислите већ чиста небеска љубав која се у њима огледа, онолико колико је то могуће људском роду. Опет те речи… Фале, фале, посебно за ову прилику, за разговор са овим човеком, за опис овог невероватно необичног манастира са својим исто тако необичним ведрим монасима (скоро сви које смо видели, носе то исто небо…) – толико необично да све делује бескрајно обично у најпозитивнијем смислу, делује тако пријатно, познато, домаће, домаћински. Још је чудније што је манастир уз саму Ибарску магистралу и чују се звуци возила али их манастир апсорбује у тој мери да их чујете баш ако се напрегнете. Разговор у дворишту са оцем чини да чујете само његове мудре, благе речи. И најтмурнији дан, његово лице би разведрило а скромност којом одише и он и други монаси – толико је уочљива, толико права и природна а ми, неприпремљени и ненавикнути да уживо видимо та осећања (осим код баш мале деце) потпуно смо били утонули у атмосферу која нас је окружила.
Отац нас је позвао да уђемо у конак, да на миру поразговарамо – то је било још једно додатно изненађење за нас. Понудили су нас кафом, ратлуком, водом.. Срдачно, као најдраже госте. Велика трпезарија, са мноштвом историјских фотографија и икона, давала је неки свечани тон, сели смо и ћутали. Мени сузе стоје у грлу, не могу да проговорим а мој муж, такође прожет узбуђењем, нервозно се мешкољи на столици. Отац седи мирно, стрпљиво, са осмехом, благо погнуте главе. Тишина траје и траје. Једва некако изговорих реченицу око ситуације која нас мучи. Макар прву ствар. Нисам ни завршила реченицу потпуно, нисам ни изложила цео проблем а он је већ погодио срж својим добро изабраним а једноставним речима. Жаргонски речено, „гађао“ је сваку тачку која ме је жуљала, благо је осветљујући, тек толико да назрем решење које ја, иако оптимистичке сорте, просто нисам успевала да видим од тоталног мрака у који сам упала..
И реч по реч, ја почнем да излажем проблем, он настави са примерима који су се неким другим људима дешавали, не дирајући директно ране које сам отварала, већ их је нежно превијао мелемима од Бога му датим. Време је и летело и застало. Не знам како. У том манастиру, са тим монасима – све може, они имају Господа уз себе. Можда имају и други али овде смо то јасно осетили. Једва некако устадосмо и кренусмо у двориште. Отац нам рече да сачекамо и попе се негде у конак и врати се са неколико дивних књига које нам је поклонио. Ту се тек, наравно, сетих, да ми нисмо ни 100гр кафе донели а ово је, као што сам већ рекла, веома специфичан манастир, нема своју економију, имају мисионарски задатак по благослову Светог владике Николаја..
Наш разговор настављао се и у дворишту где нам је још дао одштампане листове веома корисних текстова које иначе, стварно не знам ни где бисмо прочитали, бар ми. Тешко је тражити кад не знаш ни шта тражиш а камоли где да тражиш… Овде је све било на месту. И људи и питања и одговори. Веома тешко нам је било да се одвојимо од њега. Било је ту још људи који су чекали на разговор са њим али ми смо некако били несвесни било кога, што је било себично од нас али уопште то тако нисмо видели тада. Узели смо благослов а ја га, потпуно непримерено, пољубих у руку прекривену мантијом, изнад лакта – једва сам успела да задржим жељу да га целог изгрлим и изљубим.
Отишли смо препуни дивних утисака, нахрањени и напојени нектаром који нам је толико био неопходан да тога нисмо ни били свесни, све док га нисмо упили. У повратку смо у колима само ћутали прво неко време.. А онда смо обоје почели да се присећамо речи и савета које нам је дао, потрудили смо се да неке од њих запишемо, јер утисак остане дубоко урезан али саме речи и савети често нам избледе временом па се секирам што нисам записала, зато сада увек носимо блок и оловке, да запишемо чим се разговор заврши.
Као што смо се тешко одвојили од необичног манастира Преображење на Овчару, тако ни ја сада никако да се одвојим од писања овог текста. Све мислим да нисам довољно добро и јасно, довољно прецизно, довољно топло пренела оно што смо ми тамо доживели и што, верујемо, скоро свако осети, кад се тамо (про)нађе.
Не бих могла а да не додам да смо у кратком времену, још два пута отишли у манастир код оца Николаја, само да се светима и њему и осталом, непоновљиво ведром, братству, захвалимо на саветима, на молитвама, на свему, јер ни пре ни после тога (за сада) нисам срела такво јединство монаштва и манастира, да заједнички преплављују својом љубављу сваког посетиоца. Можда је тај утисак чак и јачи када се одмакнете од њих, када кренете кући, када стигнете кући, када у данима који долазе као ваша свакодневница, мислима на тренутак побегнете у тај тренутак који сте са њима делили па све јасније можете да уочите и цените благослов који творе заједнички, монаси у свом манастиру, са црквицом и светим иконама, под будним оком Светог владике Николаја који је ово место обележио као део раја – па свако може да се потруди да уђе и да га осети. Само ако хоће. А може и да неће, наравно. Ми смо помислили да је за нас велика штета да пропустимо шансу да окусимо мир и љубав које само Господ може да дарује…
Првобитни манастир датира из XVI века и био је сазидан на Каблару али је порушен а 1938. године, по налогу Владике Николаја, подигнут је нов на планини Овчар. Црква је посвећена Преображењу Господњем, и припада Епархији жичкој а више информација можете пронаћи на званичном сајту ове епархије:
http://eparhija-zicka.rs/manastiri/manastir-preobrazenje/
или на сајту манастира Лепавина:
http://www.manastir-lepavina.org/vijest.php?id=740
Контакт телефон: 032 5596 129
Време када смо ми посетили овај манастир: април 2017, јун 2017, јул 2017 и једва чекамо опет, само ако Бог да!
Како смо ми ишли до манастира Преображење (Овчарско-кабларска клисура):
Из правца Београда ишли смо Ибарском магистралом, ка Чачку, користећи нову деоницу пута Љиг-Прељина (брже и једноставније се стигне, избегну се многе кривине а путарина је око 140 дин). Кад се прође Чачак и уђе у Овчарско-кабларску клисуру, пратите путоказе, сваки манастир је јасно обележен са главног пута, где се скреће. Кад наиђете на таблу „Манастир Преображење“, скрене се лево, ту је одмах нека чесма где се путници-намерници често заустављају али ви скренете лево, иза чесме, и после неких пар стотина метара, са десне стране ће се указати манастир.
Околина – свакако би било добро да се попнете до испоснице Светог Саве, ми, нажалост, нисмо могли ове године. Такође, можете посетити и остале овчарско-кабларске манастире, мислим да их има десетак, као и Овчар бању, ми овом приликом нисмо, али ако Бог да, чим прођу ове летње врућине…
