Манастир Томић
По препоруци пријатеља, једног дана отишли смо у радњу Благодарник 1*, у Београдској улици, у Београду 🙂 Малена радња тог дана одисала је мирисима производа наших и руских манастира. Били смо изненађени понудом али, нажалост, и неким ценама које су за нас биле превисоке.
Разгледали смо полицу са разним мастима, тинктурама, капима… а онда ми поглед паде на крему за лице за суву кожу, природну, без штетних додатака (баш оно што ми је било потребно). На кутији је писало да је направљена у манастиру Томић.
Чим смо дошли кући љубазни Google нам је открио много више о том манастиру за који до тада нисмо чули. Да ли због тога што сам, ако смем тако да кажем, посебно наклоњена Св. апостолу Томи јер га назваше „неверни Тома“ па некако своју личну муку са вером и невером лакше оправдавам :), дакле, да ли због тога или због неке изузетне жеље која нас је бескомпромисно водила ка Томићу, ми једног лепог бистрог јутра кренусмо на пут, пратећи путоказе, ауто-карту и најсигурнији џи-пи-ес у Србији: људе које смо путем сретали..
Као што можете видети на њиховом прелепом сајту, дато је детаљно упутство како доћи до манастира али и савет да се прво најавите телефоном ради благослова. Ми смо то пропустили, нажалост.
Нећу вас замарати детаљима како смо пут од око 130км путовали више од 4 сата а да нигде нисмо залутали.. Стално је неки проблем искрсавао али смо настављали пут и, иако смо успут наилазили на путоказе за 5-6 манастира које смо раније хтели да посетимо (а сада су просто ницали на нашем путу), не храбро али ипак упорно грабили смо ка Томићу. Све време ме мучила помисао зашто се тако дешава.. Чула сам да људи, нарочито они попут мене, са смањеном, раслабљеном вером, имају такву врсту искушења када иду да посете велике чувене светиње али није ми било јасно зашто сада, па манастир Томић је малени, релативно непознат манастир, тамо нико не свраћа случајно, није ником успут, морате се баш упутити ка њему… После доста времена, муке и труда, идући тих неколико километара уз саму Велику Мораву, која је ужурбано хитала својим путем, угледасмо са леве стране манастир Томић и мали паркинг испред њега, на једној узвишици, мало изнад реке. У том тренутку све тегобе и проблеми одједном су ишчилели. Ушли смо у манастирско двориште и – преплавила нас је права хармонија! Дивна, загасита црвена боја зидова цркве, конака била је у сред пролећног зеленила и расцветалог разнобојног цвећа. Какав диван призор. Вероватно је и најлепше посећивати манастире током пролећа. Све буја, па сам се у дубини душе надала да ће се и моја (не)верна душа пробудити и наситити тог блаженства. Црквица је била закључана а младе монахиње заузете својим пословима али ускоро нам приђе једна од сестара, веома љубазна монахиња која нам је укратко испричала историју манастира, пустила нас да се помолимо а затим нас позвала на ручак. Е, то још никада нисмо доживели а до сада смо обишли неких 40ак манастира! Нас, неописиво обичне људе, једна невероватно гостољубива монахиња зове у трпезарију на ручак који су они управо завршили. Поред нас, била је ту још само једна породица, која често долази и затекли смо их у разговору са оцем Николајем, који је духовник тог манастира, ако смо добро разумели. Сестра нам је прво рекла да уђемо у зимску капелицу, која је посвећена Светом Спиридону Чудотворцу да се помолимо пре ручка. Ех, људи, то вам већ не могу описати… Ту кад смо ушли, све ми је било јасно: и зашто толико муке на путу до њих и зашто толико искушења да одустанемо.. Сузе су саме кренуле, искрено верујем да су то оне прочишћујуће, које су бар мало греха спрале са моје душе… Плакали смо обоје. Срећни и задивљени. И то може 🙂 Прећутаћу. Као што најчешће прећутим и имена духовника и монаха и монахиња да не бисмо реметили њихов мир. Помињемо само она имена која су јавности већ позната или масовније доступна на интернету или званичним сајтовима манастира.
Затим смо пробали чувену монашку трпезу (било је време Великог поста, на води) о којој смо дотле само слушали и читали да је изузетно укусна, ја бих се чак усудила да додам – необјашњиво укусна – јер јели смо све намирнице које иначе не волимо (коприва, интегрални пиринач, лаванда – да, да, једе се и пије…) а укус је био изванредан.! Сада и ми кувамо чорбу од коприве:) или је додамо у свеже цеђени сок. Кажу да је манастирска кухиња тако укусна нарочито због молитве која је присутна током припреме хране…
После ручка, она иста, невероватно добра сестра (монахиња), онаква како сам замишљала монахиње читајући књиге древних стараца и мудраца, показала нам је производе које они сами праве. Ту сам први пут видела да неко прави капи против вртоглавице, разне креме, тинктуре.. Пробала сам једну за лице и балзам за усне, одушевљена сам. Наравно, немају ништа штетно, како сам схватила, и изузетно им је кратак рок трајања, зато су мала паковања 🙂
Још неких сат-два седели смо у вењку, крај црквице, у башти и уживали у необавезном разговору са нашом домаћицом (била је недеља па, иако можда, не би тог дана нешто пуно радила, свакако је то време могла да проведе у молитви, читању књига или нечему другом али она га је посветила нама и ми смо јој бескрајно захвални на томе). Више пута смо слушали о манастирском гостопримству, више пута читали о људима који иду на слична ходочашћа са благословом свог духовног оца, па нас није чудило када су они били срдачно дочекивани – на неки посредан начин, они су се већ познавали.. Иако знамо да то није добро – истина је да нам је мало било криво што ми чак ни немамо свог духовника, што сами бауљамо по интернету, књигама, библиотекама, питамо људе које нам Бог стави на пут, истражујући наше православље, трудећи се да достигнемо трунчицу мира и благодети о којима смо толико слушали, читали… Ето, сада су и нас примили са радошћу, можда раније само нисмо заслужили.. Да можемо, сигурно бисмо били и значајни материјални помагачи овог манастира и свих других, нарочито оних мање познатих. Ово је само један малени топао, гостољубив и гостопримљив манастир Светог апостола Томе, у народу познат као Томић, мален по површини а диван, огроман, ванвременски по божанској љубави коју смо осетили на сваком кораку. Од свег срца, из најдубље дубине наших душа, искреношћу која је доступна човеку (и жени 🙂 ), захваљујемо се сестринству и духовнику манастира Томић. На свему.
Господе, молим те чувај све али и овај посебан манастир, помози им да и даље иду Твојим путем, да их прати изобиље свега доброг и свако благостање па да и нас упуте путем који води до Тебе.
Манастир је из XV века (из тог периода постоји писани траг, могуће је да је манастир и старији) са црквом која је посвећена Светом Апостолу и Јеванђелисти Томи, припада Епархији браничевској а више података можете пронаћи на њиховом званичном сајту www.manastirtomic.com
Контакт телефон: 035 28 28 38
Време када смо ми посетили овај манастир: јун 2016.
Како смо ми ишли до манастира Томић:
Трудимо се да, кад год можемо, избегавамо ауто-пут, макар у једном правцу али смо овог пута кренули ауто-путем из Београда до Пожаревца, затим смо пратили путоказе ка Свилајнцу, скренули за село Црквенац па ка селу Гложане и тако стигли до села Војске. Из тог села, скреће се лево (са десне стране остаје вам фудбалски терен) и уским, неасфалтираним путем, дужине око 4 км, који већим делом води уз саму Велику Мораву, стижете до манастира. Пут је у том делу узак, нема много места где се можете мимоићи са другим возилом и завршава се на уређеном паркингу манастира. Даље нема уређеног пута, бар није био када смо ми ишли у овај манастир.
У околини: приликом доласка у овај манастир, наилазили смо на путоказе за многобројне друге манастире, за које смо касније сазнали да их има неколико активних и да припадају такозваној Ресавској Светој гори – поменућемо само Миљков манастир и манастир Златенац, који је посвећен Светим врачевима (лекарима) Козми и Дамјану. Такође, занимљив је и Природњачки центар у Свилајнцу, зависи све којим се путем иде.
1*: Напомена: Продавница “Благодарник” више не ради у Београдској улици, али послују преко Facebook-а (Септембар’18.)
