Манастир Пресвете Богородице Тројеручице (Рипањ)
Драга пријатељица, чији карактер красе пре свега хуманост, разум и љубав, открила нам је дивну личност мати Злате, игуманије манастира Тројеручица који се налази на широј територији Града Београда. Сродне душе па нас је договор убрзо одвео пут Рипња.
Нова, лепа дрвена црквица у средини ограђеног дворишта у коме се, између осталог, налази и једна старинска спратна кућа која има вишеструку намену.
Црква је нова, скромна и ушушкана. Светиње чине да осетите векове који су протекли преко икона, моштију, житија… Посебност овог манастира је икона Богородице Тројеручице која је стигла као поклон са Хиландара, као и икона Свете Марије Гатчинске, за коју смо први пут чули у овом манастиру а чији се гроб налази на Смољенском гробљу у Санкт Петербургу, у близини гроба Свете Ксеније Петроградске. Гатчина је, иначе, један од најлепших градова у околини Санкт Петербурга а Света Марија Гатчинска је нарочито позната као брза помоћница у борби против депресије, као што пише у књижици коју смо добили.
У манастиру се налази топла, удобна гостопримница где се након литургије може поседети, послужити, поразговарати… Тако смо и ми провели то преподне. Неописиво пријатан амбијент. Нисам сигурна да ли су ме срећнијом чинили пријатан, лаган, смислен разговор или срдачност, доброта, мудрост, знање и љубазност тих паметних и тако једноставних људи. Њихове речи и осмеси су као мелем прекривали и блажили моју узнемирену и ранама измучену душу. Уз молитву пре и после јела, уз пуно смеха и анегдота, уз сузе радости у мојим очима, време је пролетело. Провели смо га са људима, добрим људима. Сваким својим делићем упијали смо поуке, радост, живот…
Да не буде преувеличања – сви су они сасвим обични људи али тако нормални, тако радосни упркос проблемима са којима и они живе. Негде сам прочитала да није стрес оно што мучи већину људи већ однос према стресу – сетила сам се тих речи гледајући разнежено у њих. Тугу су доживљавали разумно, дају себи време да тугују, без очајања, па наставе даље са радостима живота… Силно сам пожелела да су ми такви људи пријатељи… Ипак, срећна сам и што сам то кратко време провела у њиховом друштву. Отворили су моје чврсто затворене очи тако да могу опет да видим све боје живота. А можда је то уз помоћ Свете Марије Гатчинске… У књижици која говори о Њеном животу и у којој се налазе молитве и акатист њој посвећен, стоји такође: „Код Ње уђу болесни, а у року од пола сата изађу здрави“.
По доласку кући, пуни утисака, прво уопште нисмо желели да пишемо о овој посети. Често помислим да ћу својим недовољно лепим речима учинити недостојним неку личност или ситуацију или цркву… Али увек превлада жеља да и други људи добију информацију па, по својој жељи, одлуче да ли да посете неки манастир. Овоме је нарочито допринело читање житија Свете Марије Гатчинске – какав живот, каква мученица а каква снага у тако немоћном телу. Нит’ слабијег тела, нит’ снажније душе…
Радоваћемо се, ако Бог да, да се опет помолимо испред Њене иконе.
Манастир је освештан 2015. године, грађен је као црква – брвнара са храмом који је посвећен рођењу Пресвете Богородице и припада Београдско-карловачкој архиепископији. Нисмо успели да пронађемо пуно података осим на линку Википедије:
Контакт телефон: 011 6309 120
Време када смо ми посетили овај манастир: март 2019.г.
Како смо ми ишли до манастира Тројеручица:
Из Београда смо ишли ауто-путем ка Нишу и искључили смо се на искључењу Врчин. Због недостатка путоказа а доста скретања лево, десно, ми смо се држали GPS-а у ком смо укуцали адресу манастира: Пут за Дробњаке 1 и без проблема смо стигли. Било би веома добро да поставе путоказе али…
Околина – У близини је Авала којом ми веома волимо да шетамо али кроз шуму. Паркирамо се у подножју па кроз уређену или неуређену стазу, шумом узбрдо до торња. Вероватно постоји и други прилаз манастиру али нама је овако било једноставније.