Манастир Св. Николаја Лелићког (Соко) код Љубовије
Манастир новијег датума, који је посвећен Св. Владики Николају а задужбина је Епископа шабачког Лаврентија, кога народ овог краја веома поштује и воли, освојио нас је лепотом природе и целог манастирског комплекса, задивио нас је гостољубљем, шармирао веселим жубором воде којом је окружен да нисмо били сигурни да ли се ехо одбија са околних стена или се стварно свуда око нас сливају речице, мали, средњи и већи слапови, водопади… Не знам да ли је лепше окружење, манастирски објекти са преслатком црквом која подсећа на малени дворац или су пријатнији људи који су нас дочекали.. А нема разлога ни да бирам 🙂
Веома напорно смо путовали до овог манастира (детаљније о овом путу у делу „Како смо ми дошли до манастира…“). Са врха једног брда, висине око 600 метара надморске висине, спуштали смо се лагано ка манастиру чија се белина назирала у самом подножју брда, како нам се чинило.
Како смо прошли колима кроз велику манастирску капију, са леве стране смо угледали мирно језерце у које се сливао малени слап воде. Неких стотинак метара узбрдо, стижемо до великог платоа са местима за паркирање. Са леве стране угледали смо бајковиту цркву, са исте стране прелепу велику терасу са столовима, столицама, која се, украшена бокорима цвећа, надвијала над језером. Такође, са леве стране налази се „Дом Св. Владике Николаја“ а са десне „Дом Патријарха Павла“ у ком смо ми добили собу. Љубазни отац одвео нас је до наше собе, коју смо пар дана раније резервисали телефоном а ту се скривало још једно пријатно изненађење – велика, пространа соба, са два трокрилна прозора, пространим брачним креветом, дивно уређена, мирисала је на чисто. Све је било ново и беспрекорно уредно. Купатило са огромном кадом, такође веома дугачко и широко, са новим санитаријама, пружало је додатну удобност. То заиста нисмо очекивали. Раскомотили смо се, освежили а онда отишли на касни ручак – невероватно укусан! Вечерња служба па лагана шетња околином.. Уморни, заспали смо већ у осам сати увече. А онда нас је пробудило сунчано недељно јутро. Сва околна брда и ливаде купали су се у „зеленом“ сунцу, стеновити врхови са обе стране манастира бацали су светлост на малене слапове који су се лагано спуштали са литица. Јутарња роса већ је умила сваки цветић из многобројних саксија, куце и маце лењо су се излежавале на топлој трави, птице су цвркутале а ми смо упијали са сваким удахом тај дан који је свитао.
Звона су зазвонила па смо пожурили на литургију коју је служио старији свештеник, ведар, одмерен, топао човек са којим смо седели сви заједно после литургије на тераси и пили јутарњу кафу уз изузетно ведар, духовит, пријатан и душекористан разговор. Онда доручак па шетња стрмом узбрдицом која је водила до крста који се налази на самом врху стеновитог шиљка, делимично на остацима некадашњег Соко града, крста високог 13,5 метара.
Пре него што смо кренули у овај манастир, читали смо да је тај пут дуг око два километра и да се на сваких 200м налазе мале капеле са по једном Божјом заповешћу. Има их укупно десет, до самог врха. Ми смо кренули око 11 сати, дан је био врео, сунце још врелије а ми неспремни за такав поход јер нисмо разумели да је пут изузетно стрм, који увија око брда, час на лево, час на десно, да је уз то прилично каменит, на ретким местима утабана земља, углавном без хладовине иако је свуда около шума са незаобилазним речицама, понеким слапом. Схватили смо да има скоро пуна 3 километра у једном правцу (2,8) и да нема нигде да се седне и предахне и да лаке летње патике нису баш паметан избор обуће 🙂
Капелице су прилично скривене или укопане у само брдо или у стену, од камена су и у свакој од њих налази се икона и камена плоча са речима једне Божије заповести. Нажалост, није било клупа нити неког истуреног камења где бисмо могли да седнемо, да предахнемо и физички али и духовно, како бисмо на овом „Путу вере“, како га зову, покушали да размислимо о датим заповестима. Ми смо стигли до Седме.
Одлучили смо да се ипак, овога пута, вратимо јер је било време за повратак а јако сунце претило је да лаку главобољу претвори у сунчаницу па смо се спустили до речице коју смо боси лагано прегазили, како бисмо се потпуно расхладили. Кренули смо ка природном водопаду али још једна стрма узбрдица испред нас, спречила нас је 🙂 Нисмо баш у кондицији али бисмо ипак успели да се попнемо до Крста, наравно, уз доста застајкивања, само да сунце није тако пржило или да смо се ми мудрије опремили…Ето разлога да опет посетимо ово рајско место. Кажу да је поглед са самог врха предиван али ми смо се уверавали у његову лепоту са сваким савладаним метром – поглед се ширио на околне планине, узвишења и стене а у даљини је блистала немирна Дрина, чију смо магистралу пратили у повратку више десетина километара, уживајући у преламању сунчевих зрака кроз воду на чијој се површини огледало час небо, час бујно зелено растиње.
Нисмо још ни напустили манастирско двориште а већ смо размишљали када бисмо могли поново да дођемо 🙂
Манастир је новијег датума, зидан је од 1994. до 2004. године и задужбина је Епископа шабачког господина Лаврентија, са храмом Вазнесења Господњег, ако смо добро схватили и припада Епархији шабачкој а више информација можете пронаћи на званичном сајту Епархије шабачке и званичном сајту манастира Соко:
http://www.eparhija-sabacka.com/manastir-soko/
Контакт телефон: 066 800 2820
Време када смо ми посетили овај манастир: септембар 2018. г.
Како смо ми ишли до манастира Св. Николаја (манастир Соко):
Прво, тешко га је наћи на Google maps, друго, ауто-карте су биле скоро потпуно бескорисне (са старим подацима) а треће, чак је и „људски GPS“, први пут до сада, дао погрешну информацију – додуше – сасвим случајно – ми смо се распитивали за манастир Соко а они су мислили на други манастир који се налазио у близини. Ником од њих, наравно, није пало на памет да смо са те стране, са стране Крупња и села Богоштице, кренули ка манастиру Св. Николаја (Соко) јер до тог манастира води узан, потпуно неасфалтиран пут, пун камења, прашине али зато, невероватно лепе природе. Људи које смо сретали, поздрављали су нас љубазно али са чуђењем – овим путем иде се трактором, па и то баш кад и колико се мора…
Није нам први пут да раздаљину од 15ак километара прелазимо за сат и по, дешавало нам се то кад се упутимо у неки манастир, а да никада нисмо схватили како 🙂
Ни сада не знам да кажем са сигурношћу који је прави пут али зато знамо који је погрешан 🙂 Не преко Богоштице, не тим путем ка манастиру Св. Николаја, званог Соко иако свакако треба посетити то село у чијој близини се налази и Дом песме, односно, Дом српске поезије који је посвећен Десанки Максимовић, као и манастир Свете Тројеручице Хиландарске са капелицом која је иста као на Ловћену а метох је манастира Соко. Али ако се одатле настави ка манастиру Соко, иде се неких 10ак километара веома лошим неасфалтираним путем. Постоји пут са друге стране, како су нам рекли, асфалтиран. Вероватно је из Крупња требало да наставимо право ка Соко граду (за који смо видели путоказ). Али сигурно је да када дођете до Љубовије, можете да питате за смер или да пратите путоказе ка Манастиру Светог Николаја, званом Манастир Соко. Од Београда има неких 200 километара јер смо прво ишли до манастира Троноша који је неких 30ак километара удаљен.
Околина – у близини су Љубовија, Крупањ, Лозница – мали градови али са великом душом као и неколико манастира – Троноша, Чокешина, Бјеле воде али у близини је и спомен обележје Мачков камен, Дом српске поезије са манастиром Свете Тројеручице Хиландарске, које овога пута нисмо стигли да обиђемо. Увек нам фали време. Када путујемо по Србији, која нам се понекад чини малом земљом, схватимо да су њене дужине, дубине, ширине несагледиве. Понекад помислим да не постоји мерна величина која би дала тачне информације о овој нашој тако лепој земљи чија природа, бар нас, оставља без даха. Али, мало тога се може видети са главних путева и магистрала. Лепота је дубље и физички и духовно 🙂
