Манастир Троноша
Стари манастири, без обзира што су рушени, паљени, уништавани више пута од свог настанка, увек се, као феникс, дигну из пепела, још блиставије и поносније. Са сваком обновом задрже сву ранију молитвеност, мудрост, духовност, лепоту а добију димензију новог времена која се скоро савршено утопи у све прохујале векове.
Троноша у себи садржи све лепо старо и све лепо ново. Чим смо ушли у двориште манастира, осетили смо неку веселу, разиграну атмосферу као супротност мирној атмосфери која најчешће влада у манастирима. Није ни овде било немира, само неке раздраганости која нас је обузела са додиром првог степеника. Као иза ћошка, указала су се манастирска врата и прво што смо угледали била је једна старија монахиња која је, ведрог лица, седела на клупи у разговору са неким од гостију.
Ушли смо у цркву а са десне стране стајао је кивот са моштима Светог Стефана Троношког, изнад кога је стајала његова велика икона. Сазнали смо да је он био архимандрит и учитељ Вука Стефановића Караџића. Свети Стефан Троношки канонизован је 2017. године. У цркви се налазе иконе Господа Исуса Христа и Мајке Божије, које су толико необичне, и, иако некако несразмерне величине главе у односу на тело, чудније је било што на тим иконама обоје седе, или се нама тако чинило. Иконе су из 1834. године, ако смо добро запамтили па је невероватан осећај целивати је, знајући да су усне многих наших великана такође биле са љубављу и страхопоштовањем прислоњене на те исте иконе. На спољном зиду старе цркве фреске су из 16.ог века. Већ сам поглед на такву светињу изазивао је огромно поштовање и неку посебну нежност која нас је преплавила. Кад би те фреске могле да говоре, колико би догађаја препричале.. Колико су се само молитава наслушале, колико тамјана упиле, колико бола осетиле.. У цркви се налазе и огромне свеће, мислим две, са сваке стране олтара по једна, називају се „орачке“ или „ратарске“ свеће у чијем прављењу учествује народ околног краја а које се спремају за Велики четвртак. Како смо сазнали, свеће су висине око два метра и тешке око 50 килограма. То је давнашњи обичај који се и даље негује.
Прошетали смо по, наравно, веома лепо уређеном дворишту, са стрмом травнатом косином у чијем једном делу су се налазиле удобно ушушкане пчелиње кошнице, поред којих је стајала изграђена макета манастира у величини кошнице. Као да пчелице имају свој храм.
У дворишту се налази и Музеј који је био затворен а ми нисмо замолили да га откључају јер смо журили да пре мрака стигнемо до манастира Соко. Зато смо ушли у манастирску продавницу и поново остали затечени пред веома разноликом понудом манастирских производа: слатка, вина, џемова, ракија, сокова, икона свих врста и величина, меда са разним додацима, књига, бројаница и још много чега другог, све веома лепо, у старинском руху упаковано.. А онда смо угледали малене тегле, једва мало веће од напрстка, које су биле напуњене разним зрневљем које је потребно да свака кућа има, закачене на једном канапу, са разнобојним платненим минијатурним поклопцима, носећи благослов манастира за напредак куће, окачене на једној дрвеној комоди. Колико љубави и оригиналности на једном месту 🙂
Разгледајући све производе, срели смо једну млађу монахињу која нас је погледала па нам, лица озареног срећним осмехом, поклонила једну малу књигу „Радост, пропаст туге“, рекавши нам да је радост природно стање човека и да прочитамо књигу јер је веома важно да будемо радосни. У једном тренутку су нам се погледи сусрели и ја угледах њене речи на делу – нисам могла да видим боју њених очију, заклањала их је истинска радост. Никада до тада тако нешто нисам видела. Очи су јој блистале радошћу. И, можда чудно, али чим смо изашли из продавнице, одједном сам се растужила – сустигла ме мисао да ја никада нисам била тако радосна (намерно не користим реч „срећа“ – некако ми не иде, нисам ни знала да је толико велика разлика између те две речи: срећа и радост). Срећа ми сада личи на еуфорију, радост је, од тренутка када сам срела очи те монахиње, добила за мене неки сасвим другачији, чистији смисао.
И ми насмешени, још мало смо прошетали по шуми која се налази тик уз манастир, па на чесми „Девет Југовића и Југ Богдана“, наточили у флаше ту дивну, чисту, здраву изворску воду која се сливала из десет цеви, изнад којих се налази капелица посвећена Светом Пантелејмону.
Ми смо отишли из овог манастира и са собом понели радости онолико колико је могло да стане у наше душе. Радост је веома умножавајућа процесом дељења, то смо до сада научили. Још само да применимо 🙂
Манастир је завршен 1317. године а претпоставља се да је грађен крајем 13.ог века, са храмом Ваведења Пресвете Богородице, припада Епархији шабачкој а више информација можете пронаћи на званичном сајту Епархије шабачке, као и на сајту општине Лозница:
http://www.loznica.rs/
http://www.eparhija-sabacka.com
Контакт телефон: 015 846 003
Време када смо ми посетили овај манастир: септембар 2018. г.
Како смо ми ишли до манастира Троноша:
Због жеље (и потребе) да поново посетимо манастир Илиње у селу Очаге, прво смо отишли тамо али како, нажалост, нисмо нашли оца Исаију, који је био одсутан на неколико сати, продужили смо ка Лозници и манастиру Троноша до кога, врло јасно, воде путокази па не би требало да постоји проблем да се дође колима. Када се скрене десно са главном пута у селу Коренита, наставља се ка манастиру и прво се наилази на Чесму Браће Југовића а мало даље, вековима постојано, путнике намернике сачекује манастир Троноша.
Околина – у близини је Тршић са Вуковом спомен-кућом, диван градић Лозница, манастир Чокешина..
