Манастир Тумане
Не могу да се сетим како смо сазнали за овај манастир али смо га, пре скоро три године, први пут посетили. Манастир се налази на путу ка Голупцу, уз саму улицу. Чувену Гостопримницу, која је у власништву манастира, дели тај пут, не много прометан. Чим смо изашли из кола поглед нам је застао на једном, наравно, поносном пауну који се, како му то и доликује, шепурио имањем. У његовој близини сасвим лагано пасле су овчице а мало даље од њих, козице и један седи јарац :). Где год смо погледали са улазне капије манастира, угледали смо неку животињицу 🙂
Ушли смо у цркву са жељом да нам туманске светиње одагнају сваку невољу. Мошти Св. Зосима и Св. Јакова дарују макар тренутни спокој и срце испуњено радошћу. Сузе се непрекидно сливају, помешана осећања прво бриге и туге а затим среће и захвалности, смењивала су се наизменично све док није завладао мир. Нажалост, краткотрајан. Најчешће не потраје дуже од једног дана.
Цркву и мошти али и све нас, чува чудотворна икона Пресвете Богородице „Курскаја“…
По изласку из цркве, кренули смо у Гостопримницу – налази се преко пута манастира, до ње се долази путем преко мостића. У њој је могуће окрепити се скромном али веома укусном храном и кафом, чајем а цена је – по сопственој процени, жељи, могућностима… Веома нас је изненадио овај систем али смо некако били сигурни да људи у оваквој ситуацији оставе и више него што би иначе платили. Ипак, пре неких месец дана смо чули да је Гостопримница затворена…
Путем кроз шуму, дошли смо до испоснице Св. Зосима, где се он, према легенди, подвизавао. Удаљена је од манастира око километар. Ми смо је посетили пре него што ју је братство манастира обновило и то је, заиста, било невероватно искуство. Стене стоје ко зна колико векова, старе иконе, постављене у удубљењима стеновитих зидова, само топлим светлом свећа обасјане, увеле су нас у далеку прошлост. Мириси воска, кандила, тамјана мешали су се са мирисима шуме која је чувала ово скровито место. И врели сунчеви зраци овде постају пријатнији. Неколико сати смо уживали у том, од векова отргнутом, простору са мирисима који су одувек исти, као ванвременска константа.
Не зна се тачно када је настао манастир. Први писани траг је из 16.ог века. Црква је посвећена Светом Архангелу Гаврилу, припада Епархији браничевској а више информација можете пронаћи на званичном сајту овог манастира:
http://manastirtumane.org/
Контакт телефон: 012/767-51-95
Време када смо ми посетили овај манастир: Септембар 2016. и Мај 2017.
Како смо ми ишли до манастира Тумане:
Ишли смо старим путем ка Смедереву, преко Брестовика и Гроцке. Пут је диван јер га добрим делом прати плави, понекад сиви Дунав. Затим смо ишли ка Пожаревцу а одатле смо пратили путоказе ка манастиру, возећи лагано кроз села. Од Београда је удаљен око 125 километара.
Околина – на око десет километара од манастира је Голубац са својом чувеном тврђавом која је још увек, мислим, у процесу реновирања (пролеће 2018) али ипак се може делимично посетити, прошетати поред ње. Нису предалеко ни остале лепоте источне Србије, нпр. Национални парк Ђердап који је само 15ак километара од манастира, или Лепенски вир (50ак километара удаљен)…
